„Уништење естетике“ и демократизација уметности

17

шћанство је најбољи при.мер за то. Победа Христове науке значила је само моралан добитак, у толпко што ]е проглашено опште човечанско братство, што је сваком човеку призната његова мо рална особеност, што је ропство укинуто. Али, с друге стране, када се сети целе уметности и нтуке старога доба, онога доба када су оогови наличили на људе а људи на богове и на мрачна времена Средњег Века, човеку пада на памет да је можда била несрећа по куттуру што мисао Јулијана Отпадника није победила. Хришћанство је било вера одрицања, туге, мржње на живот, вера робова, који су патили од оних у чијим је рукама била стара цивилизацнја. Оно је истакло чисто аскетски идеал: да човек целога.живота има да испашта пра родитељскн грех, да је створен да се мучи у овој „долини суза“, да је радост рђава а чулни живот проклет, и да сва мисао његова треба да буде старање о спасењу душе и животу с оне сгране гроба. Оно ]’е проклело и науку и уметност, као дело гор дости духа човечјег, као кушање од стране Сатане. Свети Павле, патријарх свију тих иконокласта, први је подигнуо свој чекнћ. Георгије, владика из Ег монта, показујући на дивне киаове старе уметности, узвикивао је своме стаду: »Докле ћете трпети те гробове!" Тертулијан вели да, после Исуса Христа п Еванђељз, људима више ништа не треба, и, у своме делу Во ЗресПсиИз, забрањујући вернима читање трагедија Еврипидових, вели како ће се то пити од уживања, када буде гледао у вечном огњу „мудре филозофе“ где урличу у пламену, „славне песнике“ како дрхте нред судом Исуса Христа. Свети оци су проповедали да су Аполон и Музе паклени духови, да су Омкр и Вергилије слуге Не частивога, а велики филозофи класичне сгарине „гласовите животиње“. У првим данима псбеде Хришћанства, диже се крсташки рат на све оно

„Упиштење еететике“ 2