„Уништење естетике“ и демократизација уметности

18

што је било лепо; хорде гладиатора, рита великих вароши, солдати које проконсули стављају на ра сположење Цркви, предвођени фанатичним калуђерима, наоружани батинама, чекићима, полугама. конопцима, руше, ломе, са земљом поравњују кипове и олтаре, и, уз дивљачко урлнкање фанатика, разорава се цела једна цввилизација, најлепша коју је човечанство до данас имало. На шесет година после покрштења Константпна, римских храмова више није било; доба ломача, тортура и Инквизиције било је настало, и требало је чекати векове и векове па да дух људски посумња у догме и да уметност опет избије на светлост дана.

Не, нису били само наши иконокласти који су тако устајали на уметност. И много већи људи, и много позванији, скоро истим речима, говорили су о свему ономе што смо се ми навикли да во лимо у уметности. Данашње доба нема већег и значајнијег писца но што је Лав Толстој, и ево до којих је резултата он дошго у своме познатом делу ДЈта је то у.петност, о коме је мислио ина коме је радио пуних петнаест година. Он је ту устао и против метафизичара који у уметности виде остваоење једне тајанствене идеје Лепога, пли Бога ; и противу физиолошких естетичара ко]и држе да уметност није нншта друго но једна игра, у којо]’ човек троши оно што му остаје од жи вотне енергије ; и противу схватања да му је умет ност изражај људских емоција спољашњим знацама, нарочито да уметност није задонољство, као што се обично мисли. У целој модерној уметности он види само осећања таштине, презирања других, славољубље, одвратност према животу, најодврат нију сенсуалност, почев од песничке галантерије па до највискије похоте. Уметност је постала укочена, уска, профенсионална, само за једанузак круг људи. Права уметност, хришћанска уметност,