„Уништење естетике“ и демократизација уметности

19

треба да буде оруђе јединства међу људима, она треба разједињено и борбом растрзано човечанство да поведе путем опште среће. То је умет ност прича о Исаку, Јакову и Јосифу, парабола у Еванђељу, ведских химни, Фрање Асиског, Фра Анџелика, од модерних; Виктора Ига, Цорџа Елиота, Дикенса, Достојевског, на супрот лажној и штетној уметности не само модерних као Ибзена, Верленз, Метерликка, Малармеа, Пивис де Шавана, Беклинз, Рихарда Штрауса и Вагнера, но и Еврипида, Софокла, Аристофана, Таса, Милтона, Бетовена, Шекспира и Микел-Анџела! Као што речју примамо искуства и размишљања пређашњих људи, нарочито најпаметнијих међу њима, тако уметношћу осећамо осећања ранијих људи. нарочиго најбољих међу њима. Њен је циљ срећа целе људске за]‘еднице, а мернло - религиозно осећање, то јест осећање смисла и задатка живота. Уметност не треба, као данас. да постоји за једну класу беспосличара, но треба да буде својина свију људи. Она има, помоћу нау.ге, а под водствзм релпгије, да остварује јединство међу људима. Данас друштво држи страх и груба сила: војска, полиција, судови, организована црква; у будућности, она ће тај посао вршити, и над рушевинама садашњега света који почива на притиску и насиљу, основати ново царство божје, царство мира, јединства и среће међу људима.

Толсто], велики писац Рата и Мирт, Ане Ка рењине , једно од највећих имена у данашњој књижевности, другим путем, путем хришћанског и мистичног анархизма, дошао је до истих закључака до којих н&ша утилитарна и материалистичка критика седамдесетих година. Свакако, Светозар Мар ковић је до тих идеја дошао својим култом наукеОн на једном месту лепо показује нови дух који је Европом завладао после 1848 : доба одушевљења

2*