„Уништење естетике“ и демократизација уметности

20

и поезије било је прошло, разочарања су на свим пољима била дошла, и настало је доба хладнога разума, суве науке. Али њега је на тај пут навела и друга једна ствар: он је са разлогом устао против себичних естета и књижевних маншрина, који су држали да је уметност алфа и омега свега,' за које болови и напори других људи нису постојали, и који су се себично повлачили у „кулу од слонове кости“ и са презирањем гледали на остале смртне. Поред толиких беда и насиља у кљаставоме свету где ми живимо, поред толиких незаслужених неправди и некажњених злочина, поред свакодневног гажења достојанства човека и нечовечне експло атације човека човеком, ко да се не бунн када Теофил Готје пева:

У природи има лепих ствари Беспосленнх славуја, лењивих ружа, Сањалачких песника и музичара, Којима је мало стало да буду добри грађангт, Који живе за случајем и немају друге максиме, Сем да је све добро само ако се има слик

Ако је било човека који је био естетичар од главе до пете, у правом и племенитом смислу речи, то је Рускин, освивач Ре .игије леготе , човек ко-ји је знао тако силно осећати и изражавати лепоту, који је сав био прожет њоме и живео само за њу. На једном месту он овако вели; »Докле год људска бића буду гладовала и смрзавала се у земљи ко]‘а нас окружује, не само да уметност није мо гућна, него исто тако није могућно не дискуто вати да сјај одела и намештаја у таквом стању ствари нвје прост злочин.« Он се пита да ли ће људи празних стомака и смрзнутнх прстију моћи слушати предавања о заслугама Микел-Авџела, а, на другом једном месту, узвикује, као прави ико нокласт : »Сто пута је боље оставити да се искруне мраморни кипови Фидијини, и да изгубе боју жене