„Уништење естетике“ и демократизација уметности

24

слов и идеје нашим антиестетичарима, и тај исти Писарев ипак није био противу естетике. Руски критнчар Е. Соловјев, у својим Цртамаиз историје руске књ 'жеености у XIX веку , наводећи -једно место из Писарева, каже ово ; ~Вели се да је он одрицао уметност, и при томе се позивату на ае гове чланке „Пушкин и Белински 41 и „Разорење естетнке>. То није истина. Природа дубоко-уметничка, са осетљивим појимањем свега што је лепо, он викада није одрицао уметност. Он је одрицао само службу лепоти која се повлачи у саму себе. На против, ватреније и страсвије тираде у славу песника и поезије, као оне, које су изишле из пера Писарева, ви нећете наћи ниунашој ни у страној књижевности«. Доброљубов, којииначе нпкада нпје одрицао уметност, и који је устајао противу непосредно тенденциозне уметности, —Чернишев ски, поред свега њиховога материашзма, били су чисто идеалистичке природе, са мистичном љубављу према човечанству, они су постајали песници када су говорили о златном добу које ће људи доживети. Добрлљубов је писао стихове под потписом Волгин, као и Чернишевскн, који се као пес-шк звао Андрејев. Као и њихови учитељи руски, Све тозар Марковић и његова дружина ннсу толнко одрицали естетнку у опште, колико метафизнчну и идеалистичну естетику, која се збнла у формуле, поставила један строг законик Лепога. Онн су тражи лн реалну, реалистичку књижевност, нападали не на књижевност у опште, но на рђаву књижевност, на стихотворство, на песнике без талевта и без интелигенције. Они су зналн да празе разлику између народних песама, Његоша, Змаја и Ђуре Јакшића с једне стране, и Мите Поповића, Милана Кујун џића и Андре Грујића с друге стране. И против ници су им признали дајењихова негативна улога била корисна по развитак наше књижевности, да