„Уништење естетике“ и демократизација уметности

25

су очистили коров и спремили земљиште за нову, реалистичну књижевност. Светислав Вуловнћ, који није имао за нови правац симпатија и био његов политички противзик, на завршетку своје стулије о Бранку Радичевићу говори о Светозару Марковићу и о његову утицају на српску књижевност. Марксвић, вели он, имао је и сувише поуздања у себе али мало стручног знања за књижевну крититсу, но то је био човек великог срца и необичног одушевљења, био је »нарављу и срцем прави песник, који бп, да беше још одарен и песничком речју, створио јамачно нову школу песника српских«. ~И ако Марковић не износи правог узрока појаву о ком говори, и не уме да покаже ни правог оута сувременим песвпцима; ипак се разложно није имало и није могло готово ништа рећи противу његовихљутих прекора и његове строге осуде. Осећало се да је његов суд праведан и истинит, јер се осећало да је сувремена поезија одиста лоша“. Ог. Љубомир Недић, који је, шта више, мрзео Светозара Марковића, називао га ~такозвави покојни Светозар“, и његов рад сматрао за кобан, држи да је његова критика, и ако једнострана, погрешна и више штетна но корисна, „цонекле, благотворно утицала и на нашу поезнју. Она је највише учинила да пресгану оне досадне декламације и она отужна иренемагања неких наших песника, п да се у нашем песништву гдомаћиздравији и истинитији тон “ Стоји: да је Лаза Лазаревић иочео своју књижевну кариеру преводећи одломке из романа Чернил.евскога Пlта да се ради, да су ти озлоглашени људи почели преводити руске оисце, ида су они били иницијатори наше сеоске приповетке.

Било је у њиховом одрицању и неофитске безазлености, и смелих уопштавања, и мало стручне сареме, и излишне опорости, и претери-