„Уништење естетике“ и демократизација уметности

II

Неко је вулгарно казао да један пар кобасица, илиједан пар ципела исто толико вреди колико и све драме Шекспирове. Само, ко ]'е рекао ову реч која, да није сувише бесмислена, изгледала би на бласфемију, смео је са ума ово: када месар напрази једну кобасацу, или обућар пар ципела. он је створио нешто што ће служити само једном човеку, и то за једно ограничено време. На против када је Фидија резао своје кипове и Шекспир пнсао своје драме, они су стварали нешто што није релативно и ограничено у својој употреби, но трајно и опште. Кобасица ће се по јести, двпеле ће се подерати, али ће уметничко дело остати бесмртно младо, у њему ће уживати хиљаде и хиљаде људи, поколзња ће, као на студенну живе воде, у њему црпсти велика осећања и олемените емоције. Мраморним киповима грчким дивили су се сувременицн Периклови, пред њима се и данас са узбуђењем и љубављу застаје у великим музејима. „Са св >дова готских катедрала падала је утеха на побожне и верне Хришћане XIII и XIV века«; у данашње доба која више не верује, човек, за кога је небо празно, ипак тако ужива у величанственој и суморној лепоти њиховој.

Естетику, уметност, лепоту, нису измислили доколни људи, за забаву богатих, да би певали оде боговима и владарима. Животиње имају то осећање, у рудиментарном облику, али га ипак имају. Дарвин ломиње како тице показују уметност у гра-