„Уништење естетике“ и демократизација уметности

6

и широкогрудост. Поред књижевних, научних и националних традиција и конвенционалности које су донде сматране за догме, ту је било места и за нова учења и за нове идеје Ту је Мита Ракић преводио Бихнера, ту су два млада човека, Љубен Каравелов и Светозар Марковић одлучно, срдито и одрешено ударали на старе идоле. на све оно што се волело и у шта се веровало, из носили једну нову науку, нова учења непознатих северних учитеља Чернишевскога, Доброљубова и Писарева. Бугарин Каравелов је отворио брешу својом политичком и тенденциозном приповетком Је ли крива судбина, својим приказом на неколико нових књига, критиком на стара веровања и идеје. где се проповедао нов поглед на свет, на друштво, на науку, на књижевност. Други један млад човек, једва познат по неколико својих публицистичких радова, за кога се знало да је бпо један од најбољих ђака београдских, и да је сада душа српских ђака у Петрограду, Светозар Марковић, у велико је објављиван рат свима плеснивпм фразама романтичког национализма >за крст часни и слободу златну а , патриотској поезији где су Турци на гомиле слагани, свима декламацијама, фантазијама и здравицама, целом том нездравом, смешном романтизму, који је прецветао у Фраацуској почетком четрдесетих година, и нама, као каква стара мода, дошао тек двадесет година доцније; он је почео да говори о истиаи, о науци, о потреби истрајног и дубоког рада, о људима јаке воље и челична карактера, о мушким борбама за народна и човечанска права. „Онај, узвикивао је он, који није готов да се за сваки атом својих убеђења жртвује, нека се не зове оредставником народне мисли“. Како су морале изгледати чудновате те суве и трезвене речн, та позивања на разум и нова божанства, у доба када је српска младеж