„Уништење естетике“ и демократизација уметности

7

одлазила на омладинске скупове са душанкама и мачевима, и по новосадским и београдским улицама ишла заогрнута »бугар-кабаницом«, свирајући у танку „врулу“, на подсмех пургеримаи мајсторима за ћепенком. ПЈегова је реч смела, јака, подупрта разлозима, озбиљна; разум је нашао свој израз у њему, и тај млади човек у XIX веку нашега јав нога живота врши ону исту улогу коту је велики распоп Доситије вршио на крају XVIII века: уношење европских, западних, рационалних идеја у загушљиву и примитивну атмосферу нашег источњачког, у сваком погледу заосталог друштва. Критика његова је свестрана, и педагошка, и социјална, и политичка, и административна, и судска, и научна, и књижевна. Тај чудесни младић који је умро у својој двадесет шестој години, успео је да баци сво]’ смели, продирни, орловски поглед на све појаве нашега живота, и да у све гране нашега јавнога живота пусти више идеја но ико пре њега, идеје од којих се још и данас живи у овој неинтелектуалној земљи.

Он је у књижевности непрестано видео једно моћно средство за ширење корисних истина и спровођење рефорама, њему је непрестано била на уму обличателна литеуатура коју су истидали његови руски учитељи, и питање о књижевности јако га занима још у првим данима његовог јав нога рада. У два његова чланка: Певање и мишљење, који је назвао „једна панорама из наше лепе књижевности“ {Матица за т 868), и у Реалности у иоезији (писмо уредништву Матицв, 1870), он је рекао своју мисао о поезији и књижевности. То су снажни напади на једну извештачену, болешљиву поезију песника без талента, који су певали о заљубљеним славујима шго припевају заруменелим ружама, на промукнута гукања драгама црних очију и рујних усана, на опевања шарених лептира