Успомене из младости у Хрватској. Књ. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 1

ловцу сасвим дотучена. Може се до душе из Сиска преко Загреба у Карловац, па одавде на Ријеку доћи брзо, а хвала буди и „зонској“ (појасној) тарифи министра Бароша, и јефтино путовати, но осим гостионица по станицама, осим неколико носача и фијакерских кочијаша, нико од жељезнице не заслужује новаца, а у Хрватској су од ње ишчекивали брда злата),

Тој коби могла би Хрватска можда и избјећи, када би се пољопривреда радила разумније, а и уз јефтине новце кад би се дигла производња, која не би подмиривала само властите потребе. (Осим тога, није било најважнијег предувјета за сваки напредак, народне просвјете. На државном сабору 1832.—1836. било је додуше ријешено оснивање народних основних школа, но јер је врло мало опћина могло набавити новчана средства, а многе то нијесу ни хтјеле, и јер се жупаниске управе за народну просвјету нијесу ништа занимале, није се закон ни проводио. Жупаниске области умовале су овако: ако је већ скроз необразовани кмет увијек склон на буну против земаљске господе, биће с образованијим још горе. И када би се у жупаниским скупштинама такнули овог жалосног питања народних школа, смијуцкала су се сакупљена господа један другом у лице начином староримских аугура. „Илирци“, готово од реда грађанскога поријекла и стога пријатељскије расположени за сељаштво од племениташких вземљепосједника, непрестано су бранили интересе народне просвјете, али их је племство увијек надгласало; и ти предлози нијесу никад могли да се остваре. Па како су и посједници робова у Удруженим Државама Америчким били забранили својим црнцима полазак школа, тако су и „мађарони“ били начелни противници народних школа. Један од најкомичнијих призора, што се могу замислити, збио се за вријеме једне главне скупштине загребачке жупаније. „Илирци“ су се служили новим правописом, — што сам га прије напоменуо, — досљедно и код писања презимена. Мађарони су протестовали ив петних жила,