Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ из МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 99

вање. Али најљепше његово дјело бијаше нови уређај перивоја Максимира, који је тако прозван по свом оснивачу бискупу Максимилијану Врховцу, а удаљен је од Загреба по сата. Штогод је природа и умјетност могла да учини за овакво дјело, све је то у том перивоју сретно сложено. Перивој је један, што ја знадем, између најљепших и највећих у Европи. Равница, па испружени брежуљци с лаганим успоном, дражесни видици на загорска брда, бујно биље и неисцрпиво богатство прекрасних прастарих дебала, све то даје перивоју неодољиву привлачност: умјетност ту није ништа кварила ни покварила, него се само уклопила у слику што је створила сама природа, и тако само појачала дражест њезину. С пуно финога смисла и добра погледа бискуп је Алаговић проширио насаде и веселио се због весеља и хвале посјетитеља те баште. Моја мати му рече: „Ваша Преузвишеност учинила је од Максимира рај. Тим сте себи подигли трајан споменик“. Он јој одговори: „Милостива госпођо, немојте претјеривати моје заслуге. Најважније је, што нијесам природи чинио насиља, а да сам све уклонио, што би јој спречавало слободан развој. Него рај већи стога нијесам могао направити, јер мањкају четири __ ријеке, а и несташици воде само сам нешто могао доскочити. Молите Бога, да би могао наћи више воде, а када се то збуде, Ваше похвале неће бити празне ријечи“. Међутим, ова одбијена похвала мора да га је ипак веселила, јер је- позвао моју мајку, да сес њим и са мном опет провезе у његовој кочији наоколо по перивоју и није се могао. доста натрудити, да јој покаже најљепша мјеста. При одласку са поштовањем сам му пољубио руку, коју ми је пријазно положио. на главу, па је онда исту руку подигао на благослов. Стари господин није ваљда ипак био тако лош човјек, како би се дало закључивати по приповиједању пријатеља нашега стрица Андраша. А уистину, ничим га другим нијесу могли оговарати него слабошћу према свом лакоумном сину, а због фамилијарног његовог живота, рече 1%