Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 101

Кадгод је мој брат код куће причао о својим патњицама у кордунској служби, ја сам се увијек сјећао патња поморских јунака и морепловаца, о којима сам читао у „Оезећеће (Чег тетку еп Еп ескипозгећзвеп“, и то је, укратко, била моја најмилија лектира у оно доба. Пошто-пото желио сам видјети кордун изамолих брата, да ме са собом поведе, када опет пође у кордунску службу. Одбио ме, аи родитељи то не хтједоше допустити. Захваљујући својој упорности ипак сам коначно успио.

Опремише ме за тај тешки пут по упутама мога брата, како треба, и сав весео касао сам на свом Милтону покрај мога брата, најприје до његове станице Ковачевац и за пар дана потом на кордун. Мој брат понио је неколико романа Валтера Скота из књижнице грофа Јурја Драшковића и спремио у моју торбу, и ми појашемо весело напријед у кову пустоловину. “

Дошавши кордунској команди, наравно, мој се брат морао пријавити и јавити, да је и мене повео. Исто тако је било природно, да га је заповједник строго укорио због те нечувене самовоље и хтио ме одмах отправити кући. Мој брат му казивао, да је немогуће, да сам путујем натраг, да сам миран и васпитан дјечак, који неће ништа сметати и, коначно, да он преузима сву одговорност. Сва се та увјеравања не дојмише кордунскога заповједника, велећи, да дјеца немају посла на кордуну и да сам требао остати код куће. Мој брат му све одобри, но кад је већ једаред починио глупост, те ме собом повео, замоли поновно, да ме смије придржати, па тако је и било.

Кад су наши коњи били нахрањени, а и ми нешто мало појели, пођосмо кордунској станици мога брата. Срдио се на ме и није ни ријечи говорио са мном. (0 заходу сунца приспијемо на лице мјеста. Кад сам

видио чардак, пожалих та два дана јахања. Под чар-

даком свезали су наше коње. Успели смо се у једну собицу, а читав њезин намјештај бјеше: прост

дрвени лежај, један сто и двије столице. Видјевши