Успомене из младости у Хрватској

[4 П | 102 2 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

то, буде ми тешко при души и ступим пред једну рупицу, коју су тамо звали пенџером. Наоколо жалосна пустош, нигдје куће, само на пушкомет други чардак. Почело се смркавати. Часник, кога је мој брат морао сутра замијенити, још се није био вратио с прегледа станица. Сједнемо за сто и размотамо наш живеж. У то завика неки стенторски

глас: „Олбрдо патрола крпај“. Скочим заплашено и

упитам мога брата, ко то виче 2 — Стража код официрског чардака. — А шта виче2 — „Нај уег да> РапошШе мође “ — Започнем се као луд смијати,

јер сам мислио да су нас Турци напали и да је неко оно турски повикао! Да је то био узвик њемачким језиком, не би сам никада погодио. Њемачки је заповједни језик војске и ријечи команде морао је знати сваки солдат, мада није разумио ни ријечи њемачки. А шта је солдат од тих ријечи могао направити, управо сам чуо. ћ

Послије четврт уре опет чујемо: „Олбрдо патрола крпај“, а други глас одговори: „Зи! Ргеппа“. Био је официр, који је одлазио, заставник Хољевић. Пошто је мог брата срдачно загрлио, зачуђено ме спази и упита, шта ће ту тај дјечак. Кад му је брат растумачио, сједне к нама за сто и стане с нама дијелити наше залихе, које су му пријале и питао је онда, шта је ново те седмице. Брат му није имао шта да приповиједа, па му је причао, како сам ја за „Масће аш“ малочас мислио, да је турски. Опет је било издашна смијеха, па нам и он хтједе приповиједати сличну веселу згоду из доба његовог школовања. -

„Наш господин учитељ у кумпаниској школи обичаваше нам говорити: „Дјецо, хоћете ли да будете сретни људи, морате марљиво учити њемачки. Ви сте рођени солдати, па. морате разумјети њемачки. Кад се командира: ћађ Нике, ћађ гесиа, шагзећ, шап па Тадеп, шап ма ете ОепегаЧесћагсе тасћеп, и т. д, па када то не будете разумјели, повалиће вас и стегнути на клупу, добићете својих 25 батина, али што је још горе, увијек ћете остати