Успомене из младости у Хрватској

~

П- Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

се више никада не усуди упуштати у такве дјетињарије. Сличну опомену доби и Хољевић. Случај је био већ застарио, а пуковник Медин доброхотан претпостављени, радо је себи и официрима приштедио невољу и мучно пискарање.

Увредљива веселост, коју је мој брат изазвао, у толико је добро уродила, што сам затад био одустао од опасних својих планова око преврата и поништења уговора европске равнотеже, коју је Беч посветио, и да сам се одрекао униформе бана босанскога, смишљане по узору на бана Влашића, и да сам то сматрао свршеном ствари, као и фрањевачку хаљу. једино сам се веселио својој разборитости, што своју велику политичку тајну нијесам повјерио ни живој души, шта више ни мојој Марији. Него своје свјетско-спасавајуће одлуке и даље сам цијенио јако, али сам сам себи рекао: „Имбро Игњатијевићу, када ти једном понарасту брци, биће времена да о том мислиш: а дотле мучи као риба“.“)

Многим растрешењима ова је моја намјера била омогућена у мом једноличном сеоском животу. Грофица Калноки, сестра мога оца, писала је о Духовима, да би радо да послије двадесет година види свога брата и да се с њиме помири. Мој отац још је био огорчен и на њу љут, па јој на писмо није ни одговорио. Можда је то и слутила, јер смо пар дана касније видјели, да у двориште водостајско улази четворопрежна путничка кочија с неколико ковчега. Да би то могла бити моја тетка, није ми ни на ум пало; јер сам чуо, да је стац рекао, да она може остати гдје је. Потрчим у двориште, потјеран дјетињском радозналошћу, да видим, каква је то посјета мислећи, да је то грофица Нуџент. Но из кола изиђе мени непозната висока и витка дама у елегантној путничкој оправи, дражесног и још младоликог лица, тамне пути и веселих великих црних очију. Док је она ишла према мени, рекнем јој: „јеси ли ти моја тетка“ — „Да, дијете моје“, — одговори она, —

- „препознајем те по твојој мајци“. У то изиђе и 12—13 годишња дјевојчица, потрчи спрам мене, загрли ме