Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 15)

Дневно, па сваки сат очекивао сам одговор, који, међутим, није стизао. Живио сам у грозничавој узрујаности. У то је разбојнички упад Турака био побједоносно одбијен и аустриске чете опустошиле су за дан хода турско подручје исто онако, каошто су и Турци били опустошили аустриско. Разумије се само по себи, да је при томе раја сносила спахиску штету и њихову провалу. Неколико седмица касније дође мој брат кући у походе. Имали смо управо госте за обједом. Наједном мој брат извади некакав папир из џепа и рече, да ћемо се до сита насмијати, кад га буде читао. И он започне: „Високоблагородни господине пуковниче, врло цијењени господине пријатељу“, — а мени се све зазелени и зацрвени пред очима,“ јер, како је мој отац обичавао писати пуковнику, тако је започињало и моје писмо у наслову. Мој брат насгави читање: „Мени је, до душе, истом десет година“, — јао мени, то је било моје писмо, и тешко

сам издржао на столици, — „но ја сам био у Босни и горим од жеље, да бих могао казнити разбојничке Турке итд. — мој брат начини станку и упита:

— А знате ког — Имбро пл. Ткалац!

Бијах уништен.

Урнебесни смијех гостију чисто ме заболио. Ко би о дјечаку помислио, да је тако храбар и подузетан! Ко би знао, да би превејанац из мантије у униформу! И како је то кријомице направио! Па он, који је увијек за сукњом своје маме, — и тако се редом примјећавало за столом. Него та су ме боцкања освијестила и предузмем против брата офанзиву. — „Ко ти је дао моје писмо 2“ — „Ко други него пуковник“. „А зар ти је казго, да читаш писмо пред гостима и да ме извргаваш смијеху 2“ — „Рече ми, да предам оцу“. — „То је издаја и ти си већа издајица од твог пуковника“. Рекох и одох љут из собе, гдје се и надаље наставило смијање.

Мој брат приповиједаше, како се пуковник много смијао мом писму и да је хтио знати, како сам био доспио у Босну. Мој брат му је све скрушено признао, а пуковник га усмено и озбиљно укорио, да

8