Успомене из младости у Хрватској

116 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

како је 17 дана путовала из Кронштата преко Беча у Хрватску, да послије двадесет година види брата и да се с њим помири. Он је упита, је ли то збиља била једина сврха њезина путовања, али у тај час позвала нас је мајка на вечеру, која је протекла весело, но трајала је само један сат, јер мој отац рече, да се уморним гостима мора дати потребни одмор.

Наредног се дана почело приповиједати о обитељским приликама, које су ми биле скроз непознате, јер их у родитељској кући нису никад спомињали. Ја сам знао само то, да имам тетку, грофицу Адам Калноки и да живи у Седмоградској. Зато сам пажљиво слушао теткино причање. Њен муж умро је прије десет година. Умро је због костобоље у најбољим мушким годинама. Она остаде удовица с троје недорасле дјеце: син Денеш био је одгајан у бечком Терезиануму, а старија кћи Фани боравила је код своје баке, с очеве стране. Јулија је била у отменом заводу „енглеских госпођица“ у Пожуну. Оданде ју је мати њезина повела са собом на пут у Хрватску. Сирото дијете наслиједило је од оца костобољу, па је морала читаве седмице лежати у постељи, Тетка се тужила и на своје материјалне неприлике. Њезин муж потрошио је готово половицу мираза. Стога је морала да са туторима своје дјеце води дуготрајне парнице, да јој тај мањак буде бар из његове оставштине надокнађен. Тај мањак износио је 130.000 фор. и за то је добила два имања, но она нијесу доносила Годишње више користи од 4000 фор. Срећа је, да је спасла бар другу половицу свога мираза. Апелирала је против судбене одлуке, којом су јој дозначена та два имања, али мора сада службеним актима дока-

зати, да је свој мираз донијела у злату, а не у „бечкој вриједности“, како је суд пометњом схватио, те би због тога губила три петине Молила је мога оца, да јој прибави све потребне документе и да јој тако помогне до њезина права.

Мој отац скочи са столице и громко дрекне на њу: „Мојој дјеци уграбила си више од 100.000 фор., кад сам за шест седмица, па још у злату, морао да