Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ из МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 119

и кад су били сабрани, изјави тетка да мора отпутовати, да прије зиме стигне у Седмоградску. Јулија и ја били смо несретни, јер сам јој морао признати да је њена мати неће да код нас остави, него да је хоће још пет или шест година оставити у самостану. Плакали смо на нашим шетњама: како ћемо живјети нас двоје једно без другога! Нити дописивање нам неће бити могуће, јер се у самостану може дописивати само с родитељима! Кад смо се дан уочи од" ласка опраштали с драгим нам мјестима, рече ми Јулија: „Слушај, Имбро, све док морам да останем у самостану, нећемо моћи једно за друго знати, али првога дана, када изиђем и постанем слободна, писаћу ти и поновити, да те нада све волим. Ати ти ћеш, зар не, исто и мени рећи!“ Измијенивши та обећања и безбројне пољупце, одосмо кући као на мучилиште,

Рано у јутро отпутоваше. Теткин опроштај од мојих родитеља бијаше веома срдачан. Јулија и ја загрлисмо се, те смо онда плакали, а ја сам само могао промуцати: „Збогом“. Отрчао сам у врт, да се несметано исплачем. Моје- срдашце било ми је претешко, па сам помислио, да ћу морати умријети. И та рана срца мога зацијелила је тек онда, кад сам започео полазити школу, те сам био приморан да учим без прекида и кад нијесам већ имао времена да се бавим мојим романтичким љубакањем.

И тетка је наговарала моје родитеље, да ме даду у школу; та био сам већ 10 година, па је било већ крајње вријеме да започнем учити школске предмете. Мада сам наиме знао читати, писати и рачунати и прочитао ваљда више поучних књига од својих будућих родитеља, опет сам морао проћи основну школу, да могнем бити примљен у гимназију. Та мнијења уродише тим, да је требало преселити се у град Него селидбу су одлагали и отезали све до Божића водине 1834. Могао сам још сасвим слободно проборавити бербу у нашим великим виноградима у Новаковић-Гори. А прије но што смо онамо били отишли, позвали