Успомене из младости у Хрватској

118 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

година, тако је она сада боље разлагала него ја. „Мама је већ јуче молила ујака за опроштење, а то није требала чинити, кад је знала, да му је крива и да јој он нешто треба да опрости. Ујак је ускипио, кад га је на то она сама потсјетила, али он је бољег срца од маме, јер он је своју неправду увидио већ иза пар сати, а она је своју тежу и већу припознала тек послије двадесет година. И зато ми је ујак милији од маме, а и она ме мање воли од брата Денеша“. Моје мале сестре дођоше к нама и разговор је био прекинут. Јулија је спрам њих била врло пријазна, али није знала, што би с њима, те ме позове на одугачку шетњу у шуму. Пошли смо ораницама и ливадама у дражесну малу једну шумицу и тамо смо "У трави почивали. Сабрао сам јој пољског цвијећа у китицу, а она је уздисала: „Само кад бих увјек могла остати код вас! Често кажем мами, да се у самостану осјећам несретна, али она неће да будем дома, па ћу још много година морати тамо бити, ако је твоја мама не наговори, да ме код вас остави“. Обећам јој, да ћу маму за то молити, а она ми захвали срдачним пољупцем: „О, драги Имбро, како би ја била сретна, да твоја мама то хоће, него се бојим, да ће се моја мама и ујак опет свадити и да ћемо отпутовати“. -

Изласкао сам мојој мајци обећање, да ће Јулију Код нас придржати, али тетка ни да чује о том: Јулија мора остати у самостану још пет до шест година. А да Јулију не ражалостим, зашутио сам јој одлуку њене матере, па сам покушао да је растресем. Пландовали смо васцијели дан. Наш живот бјеше идила, одражај Лангусове „Дафнис и Клое“, свакако невиније и неопасније. Ишили смо међусобно загр- љени, лежасмо загрљени сате и сате у трави, а љубили смо се безброј пута и казивали једно другом, како се волимо, те смо жалили, што чујемо из Карловца подневно и вечерње звоно, јер смо онда морали ићи за сто због јела. Ова срећа потраја тамо све до у касно љето. Међутим је мој отац путовао неколико пута у Загреб, да тетки прибави потребне документе