Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 19]

вањски зидови, но и они тешко оштећени. Сузе ме залише, кад сам чуо о тој катастрофи. Грофица је очајавала због жалосне судбине свога дјела: пет до шест година рада с трошком од 200.000 фор. Талијански архитект градио је палачу за напуљску климу а није зацијело имао ни појма о снази и тежини снијега. Тераса је, до душе, љепша од крова, па је мислио, да ће и без крова ићи. Двор је био опет саграђен. Међутим, кад сам га видио потоњих г0дина изнова, нијесам Стелник више препознао. Није више било пријашњој љепоти и сјају ни трага. Од оне катастрофе није грофица Нуџент више долазила у Хрватску.

Кад сам се оно био вратио кући с првога посјета у Стелнику, с оним силним дојмовима, учинила ми се наша кућа попут какве сељачке потлеушице: ништа лијепо, тијесно и мрачно. Дрвено стубиште, обични под, мали прозори, чиста плава, жута, зелена и ружичаста боја зидова па скромно покућство, све ми се то причинило сликом врло велике сиротиње. Неудобно сам се тада осјећао у кући и чезнуо час, да би. пар сати проборавио изван куће у школи.

У јесен одосмо у наше велике винограде. Година 1834. бијаше послије 1811. најбогатија винска година.

Наши „горњаци“. (њима би властелин давао за десетину рода уживање винограда), јадиковали су, што нема доста „путуња“ и буради за преобилну бербу. Кад је берба започела, а то све весело и ра-

досно. Што се лани вина није продало због спеку-

лације, сад се попило, да буде суђа за ново вино. И јесен је била једна од најљепших, којих се сјећам из мога дјетињства, а вријеме бијаше сунчано и топло све тамо далеко до у мјесец новембар. Берба је трајала до краја октобра, а иначе се обично довршавала о Михољу, 29. септембра.

Цијеле сам дане проводио у горици с винцилирима и винцилиркама, а с нашим ловцем ишао сам опет у лов на зечеве и лисице с карабинком низ леђа, али је нијесам никада испалио. С нашим пударом

ишао сам опет у прекрасне оне долине, да мећемо