Успомене из младости у Хрватској

128 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

се, да је вјежба израђена добро, мада су у њој могли бити упопреко смијешани и набачени хисто: риски, говорнички и поетски стилови, па ријечи и фразе различитих стољећа. А исто је било и са прављењем стихова, предпоставивши, да се није радило баш о нападним повредама најелементарнијих правила и начела метрике. Главно тежиште бијаше у латинској конверзацији. А према оном, што сам прије рекао, јасно је, да се није пазило на добру латинштину, него се хтјела увјежбати и његовати окретност говорења. У Угарској, Хрватској и Пољској латински су језик говорили и њиме писали сви „образовани“, па не само мушкарци, већ и многе жене и сматрали га тако рећи материнским језиком. У ХМ и ХМПШ стољећу дописивале су се жене у Хрватској хрватски, у ХУШ стољећу многе латински. Моја је мати умјела исто као и отац добро, дотично лоше саставити латинско писмо. Латински језик био је језик законодавства, управе и цркве, па је знање латинског језика била опћа потреба. Сви други предмети гимназиске наставе, — вјеронаука, повијест, аритметика, — били су споредно обрађивани. И уи стину о свима њима врло се мало могло научити из школских књига. И грчки је требало учити у четири виша разреда, него од алфабета, деклинације и коњугације даље се није долазило ни у највишем разреду, Не само да се нису читали класици, него ни оно мало страна штива као додатак тој беспримјерно рђавој малој школској граматици, нити се читало, нити преводило.““) | „Академија“ загребачка била је једнака оним четирима у Угарској (са два факултета): с гимназије се полазило без испита зрелости у „филозофију“ (а тај двогодишњи течај одговараше од прилике првом и другом разреду пруских гимназија). Послије апсолвиране „филозофије“ могло се студирати „право“ и то двије године. Учило се „наравно право“, угарско цивилно и државно право, преглед кривичног права-и судбеног поступника, рударско право, и национална повијест и статистика. Учило се то све веома кратко и