Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 133

На карловачку гимназију поставила га је будимпештанска влада. Био је необично добар и понешто образован човјек. Како ђаци нијесу хтјели учити мађарски, љутили су га и једили на свакојаки начин, па је често било потребно посредовање равнатеља, кад већ није могао издржати њихова боцкања. Него све опомене и све школске казне нијесу користиле. Ђаци нијесу, па нијесу више знали но у првом. Напротив, ја сам учио радо и марљиво, па сам иза три године учења окретно говорио мађарски, а у шестом годишту и исправно писао. Зато сам био познати љубимац професора Бањија, но због тога сам штошта претрпио од својих саученика. Чудновато је, да сам унаточ добра памћења ипак већ послије неколико година сасвим заборавио мађарски, а послије сам се узалуд трудио, да разумијем пјесме Александра Петефија. Он ме је наиме привлачио не само великим својим пјесничким талентом, него и због наше припадности племенско-народне. Познато је, да је Петефи био Србин из Угарске и да му је грађанско презиме било Петровић, како му се брат још и данас зове. Од свега мога знања мађарског језика ништа више нијесам придржао него само „оченаш“, а и то ваљда само због тога, јер смо шест година узастопце морали прије и послије сваког мађарског сата гласно молити „оченаш“ мађарски.

Осим што сам стекао лијеп рукопис, од двогодишњег поласка основне школе нијесам ни у чему био узнапредовао. Све, што сам требао учити у другом и трећем разреду, знао сам већ онда боље, од мојих учитеља кад сам се уписао у први разред. Био сам добар, поучљив и послушан ученик. Своје лекције учио сам као папагај био сам у сваком разреду први и сваке сам године добивао награду. Једина моја разонода у дане, када није било школе, бијаше јахање у Водостаје и натраг, а у вријеме великих љетњих празника у моје драге винограде у Новаковић-Гору, па онда излети у њихову дражесну околицу: Крашић, Хрушковац, Свесвете, Ловић, Звировац, Славетић, Жумберак до Каља и Мариндола.