Успомене из младости у Хрватској

132 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАН

зирани као школе у Угарској и у Хрватској, него као школе у аустриским насљедним земљама. јЈезик наставе бијаше њемачки, а школске књиге из даваше „Кк. К. 5епшђисћег-Мегзеће --А дати таноп“ у Бечу. Много се већ писало о бесмислености, ненаучности и опскурантској и реакционарној тенденцији, која је ишла управо за заглупљивањем помоћу те аустриске фабрикације школских књига у предмартовско доба.) Мислим да стога могу приштедити такав приказ. Већ у најнижим разредима основне школе предавало се њемачки, а тај језик је знало врло мало дјеце, па која су га и знала, слабо су га знала. И већ због овога узрока био би успјех наставе отешчан, да су учитељи и били научно и педагошки образовани. Али то она добра самостанска братија нијесу били никако, јер у тенденцији њихове горичке богословије није било, да своје питомце изобразе за учитеље. Ученици су могли бити већ прилично задовољни, кад им је учитељ знао онолико, колико је било прописано у школским књигама. Метода се састојала у овом: Најприје је учитељ прочитао у школи гласно поједини параграф и „теже мјесто“ парафразирао својим ријечима. Ученици су морали ове параграфе по могућности дословце запамтити и наредног сата редом наизуст изговорити, Свеједно је било, ако нијесу разумјели садржај. Ако су дакле ријеч по ријеч одвалили параграф, тачно, како је било у уџбенику, добивали су оцјену врло добар, па ако су и о закључном годишњем испиту добили ту оцјену из свих предмета, онда им се дала „одлика“, и једна школска награда. Награда се састојала из било какве у Аустрији штампане књиге. Тако се поступало све до највишега разреда гимназије.

Матерински језик се није учио, али зато од године 1837. у гимназији мађарски језик, који је код младежи био омраженији од грчкога.) ја сам маБарски радо учио. Знао сам њемачки, талијански и француски, а скроз различан организам прама овим језицима живо ме занимао. Учитељ мађарскога је- зика био је неки мађарски адвокат, Бањи Михаљ.