Успомене из младости у Хрватској

156 _ Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

вело ме је и на један поетски гријех (а у том иначе не бих лако згријешио). На десетогодишњицу његове смрти (15. новембра 1841.) саставио сам њему на успомену алкејску једну оду,а од њене пребујалости запамтио сам само једну једину строфу и по њој се може предочити и сав поем: „те пеппеп Риге шт Кејсће дез (Сегћез Оасћ Опа маћпен аНез зе! зећоп дати сећап. Мепп че пп Пете сеезтасће се Напа еп дезронзсћез Зсерјег згескеп“.“)

Лако ће се моћи из овог на републиканску звучнога патоса разабрати, којему сам припадао од оба смјера Хегелове школе. А о егзистенцији ових двају смјерова случајно сам сазнао. У једној пошиљци књига, коју сам примио од Гајбела из Пеште, опазио сам међу омотаном макулатуром табак штампаног папира с насловом: „Наш зсће Јаћтисћег јаг М15епвећа! шпа Кипзј“. Наслов ме је привлачио, те сам започео читати. Чланка се више не сјећам, али зато оног живог интереса, којим ме је напунио и ја нијесам имао ништа прече, нега да тај часопис наручим. Како је био, — ја бих рекао, сасвим разумљиво, — у Аустрији забрањен, нередовито сам га добивао, тек када је Гајбел имао довољно материјала, да ми отпошаље пошиљку књига. А кад би примио те Годишњаке бијаше за ме благдан. И прије него би отворио другу књигу, морао сам сваки број прочитати од почетка до краја. Арнолд Руге није имао вреднијега читаоца. И ја сам издржао све до насилне обуставе тога листа, под насловом „Пешвсеће Јаћгбисћег“. Тај часопис бијаше за мој душевни развитак од преважнога утјецаја, јер сам из њега стекао појам о савременом културном њемачком животу и у њему нашао тако по гдјекоји израз, који нијесам могао сам формулирати.

=) „Зову кнезом у царству духа Тебе И држе да је већ све тим учињено, Кад у твоју духом моћну Руку ставе деспотски скиптар“.