Успомене из младости у Хрватској

[60 __Д-Р ИМБРО КИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

био готово уништен. Кад сам опет могао да проговорим и упознао своје разочарење, утјешио ме је Балди и настојао је, да схватим да сам управо овом нехотичном имитацијом доказао свој таленат. Али ја сам у исти мах инстиктивно увидио, да не могу постати никаквим уметником без оригиналне снаге. Одбацио сам кист и палету, да их више никада не узмем у руке, премда ми је Балди рекао, да ни сам гениј Рафаел није постао умјетником за годину и по него након дугих студија и дуге вјежбе. Ја пак нијесам ништа хтио чути о сликању. Да будем мајмун, па било тои мајмун Рафаела, чинило ми се, да није никако достојан удес.

Балди није никако хтио да изгуби инструкцију. Како ја нијесам хтио сликати, требао сам свој таленат за цртање искористити на другом лакшем подручју. Ја сам требао учити радирање у бакру. Он је истакао, да се у земљи, гдје се ни под коју цијену не може прибавити ни један живи модел, у којем не би сликарство далеко дошло и да би ја стога, ако желим постати умјетник, морао ићи у Италију на образовање. Не могнем ли то, остаћу читавог свог живота дилетант. Вријеме, које сам употребио за пртање и сликање, не би ипак било изгубљено. О техници сликарства знам доста, да могу просудити једну слику у погледу композиције, облика и боја. У радирању могао бих неприсподобиво лакше и брже напредовати. Премда је то умјетност и то велика умјетност, радирање ипак није ништа друго, него цртање, само што се умјесто с оловком, кредом, писаљком или пером на папиру, црта са иглом за радирање на бакреној плочи. Како сам ја у школи сликао на сваком окрајку папира својих школских књига различите главе и предјеле, могао бих то такођер чинити на малој бакреној плочици. ја бих тако могао све што видим и што ми падне на памет брзо израдити, ако ми се свиди, стоструко помножити, што са цртањем на папиру није могуће. Он, Балди, учио је радирање код великог бакроресца Лонгија, те је већ показивао лијеп напредак, кад је