Успомене из младости у Хрватској

168 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

јер сам за учење за школу и домаће задаће требао попречно највише 2'/Љ до 3 сата, што сматрам потпуно изгубљеним временом; дневно сам, а жалибоже често и ноћу посветио 8 до 10 сати читању, мало сам се дружио и с ким, само сам двапут у седмици ' за феријалних дана ишао шетати по неколико сати, нијесам ни дана био болестан и никада нијесам више спавао од 6 сати. Цртање, сликање и музика изискивали су 2 до 3 сата дневно тако, да сам редовито 16 сати непрекидно радио душевно, а ипак само сам се веома ријетко осјећао душевно уморним. ја сам се на то привикао тако јако, да сам осим за вријеме свог осљепљења увијек једгако радио све до своје седамдесете године.

Душевно ми је то било могуће ради честе промјене лектире. Ја сам у годинама 1837 до 1843 читао сва ремекдјела свјетске литературе и то не само једанпут, него највећа тако често, да сам трајно задржао у памћењу велик број пјесама, сцена и мјеста. која су ме у прози највећма занимала. Ја нијесам никада читао више дјелау исто вријеме и читао сам свако до краја, иако би се мој интерес све више смањивао. Поезија, повијест, теологија и: филозофија, природопис, географија, путописи и филологија међусобно су се измјењивали дакако према ћуди или расположењу. Иза Хомера и Софокла нијесам дуго мјесеци могао читати поезије; након Шлосерове „Хисторије ХУШ вијека“ нијесам дуго читао никакве повијести; након Хегелове Енциклопедије никаквог другог филозофског дјела; дојам бијаше одвише снажан, а да би у се могао примити нешто сродног или сличног. Исто ми се тако догодило са Гетеовим лирским пјесмама и с првим дијелом Фауста, с Хајнеовом Књигом пјесама, са Шењеовом поезијом, с Жан Половим Тишаном, с Трелавнеовим пустоловинама млађег сина и Силсфилдовим америчким романима. Кад бих хтио набројити само мимогред своју лектиру тадањег доба, изашло би далеко више од Сер Џон Лобокових „стотину најбољих књига“. Навешћу осим највећих грчких и римских класика,