Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 167

свирао, ипак нијесам гласовира напустио све до смрти свога оца. Док сам сеу Загребу једне октобарске вечери забављао код куће с веселим друштвом и до у касну ноћ свирао на гласовиру и пјевао — у истој ноћи умро је у Карловцу наглом смрћу мој отац. То ме је потресло тако дубоко, да за слиједећих тридесет година нијесам никада додирнуо типке, док нијесу моја дјеца почела учити гласовир. Своје сам композиције бацио у ватру и поједине мелодије, које су ми се задржале у памћењу, биле су за Гетеове пјесме: „Џбђег АПеп Отрјејл 15: Кић“, „Пег Оци моп дет Ниптеј! 615“, „Асћ пејсе, Ри Зтегхепгејсће“. Ова је напомена довољна, да покаже у којим су се мисаоним круговима и чувственом струјању кретали моји чедни композициони покушаји.

6.

Тежња за знањем изродила се у мени у праву болест. Ја сам читао, да је хармонично васпитање духа и срца највиши циљ, који човјек може постићи. Ова је изрека и на ме дјеловала и загосподарила је читавим мојим пјесниковањем и настојањем. Али како бих могао постићи овај циљ Одгој и школско знање које сам стекао нијесу били доста јаки, да ме до тог доведу. Морао сам стога покушати, да то постигнем властитом студијом, лектиром, за коју ми није могао нико дати никакву методичку упуту. ја сам дакле морао опет учити из књига, што је најбоље у свим књижевностима и студирао сам с правим ватреним маром велика дјела Вахлара, Лахарпа, Генгиснеа и Гервина.

С повјерењем у суд таквих људи унио сам методу у своју лектиру и читао сам дјела, која су ови људи највише цијенили. Кад данас помислим на душевни рад, који сам свладао од своје 15 до 19 године, готова ми је несхватљиво, како сам за то имао времена и како је мој мозак био кадар, да прими и да преради оно огромно мноштво разноврсног знања. С обзиром на вријеме било ми је то сасвим лако могуће,