Успомене из младости у Хрватској

166 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

посве незаслуженим одобравањем. То ме је, — то признајем отворено, — у неку руку учинило таштим, тако, да сам себе почео сматрати ваљаним пјевачем. У маломе мјесту постадох читавом становништву позната фигура, а звали су ме „мали Ткалац“. Док су наиме мој отац и мој брат били израсли и импозантни људи, ја сам до душе нагло растао до своје тринаесте године, када у том добу изненада престадох расти, премда сам био увијек здрав. Нијесам био виши од 1", метра. Остао сам зато кроз читав живот „мали Ткалац“ за све, који су ме познавали. У оно је вријеме био обичај, да оперно друштво загребачког позоришта дође у Карловац сваког љета на 2—8 мјесеца гостовања. Сент-Фирмен, као веома цијењен дилетант, опћио је много с пјевачима и пјевачинама, а по њима постадох и ја у овим круговима познат и омиљен, Ради своје страсти за добру музику заборавио сам, да је нама ученицима гимназије било забрањено посјећивање позоришта, али та ми забрана није баш ништа сметала за вријеме феријалних мјесеци. Ја постадох наскоро редовни посјетилац опере и заљубљивао сам се по правилу у сваку Норму, Луциу, Амину, Беатрицу, Лукрецију Борђију, само, ако су биле лијепе и ако су лијепо отпјевале било коју од омиљелих мелодија, које сам у младости чуо. Растанак је био редовито тежак, али сам се утјешио редовито гостовањем слиједеће године: живила друга Норма, Луција и др. Без и маленог пламичка била то примадона или само лијепа користица, било би ми посјећивање опере као неодговоран губитак времена, јер нећу из лукавости тајити, да, какогод ја јако волио музику, пјевачица јој је давала за ме највећу драж. Ова склоност к осјећајној живој страни умјетности имала је на мој даљи живот судбоносан утјецај.

За виртуоза нијесам имао способности, али моји покушаји за композицију помирише ме с пианом ба __ рем у толико, да је у мени према њему нестало оне пређашње идиосинкразије, те, иако нијесам марљиво