Успомене из младости у Хрватској

170 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

ме је огорчило. Ја сам хтио наћи узрок ове равнодушности европске књижевности за ово велико народно стабло, које је бројем душа једнако романском и германском, те сам започео читати сва гласовита дјела словенских писаца.

Прво дјело бијаше Шафарикова „Хисторија словенског језика и књижевности“. Књига ми је отворила видик у један нови свијет. Ту нијесам само научио, да су се Словени са својим националним, политичким н вјерским непријатељима дуље од тисуће година храбро, но до душе несретно борили, него дасуин поред жалосних својих прилика дјеловали на многом подручју књижевности са више или мање успјеха. То је било довољно, да су стекли моју симпатију и да сам се одлучио за учење најважнијих словенских језика, чешкога, пољскога и рускога. Видио сам, да је оном, ко један словенски језик зна, врло лако научити и друге. Иза неколико мјесеци научио сам граматику тих главних словенских језика, па сам могао читати старочески „Рукопис Краледворски“, Мицкијевићева Пана Тадеуша, Пушкинове пјесме и Евгенија Оњегина. Шта више, и превео сам дубокоумну и генијалну пјесму Зигмунта Красинског Небеска Комедија

и прије но што сам сазнао за Мицкијевићево величање. те пјесме. Ова три језика чинила су ми се као један језик с мојим материнским хрватско-српским. Разумијевао сам их без велике тешкоће, премда их нијесам умио говорити. И, уистину, ближи су ови језици него ли су њемачки и енглески, или француски и талијански! Кад сам открио ову објективно нипошто нову, али субјективно за ме посве нову чињеницу, допане ми у руку танак, али врло важан списић Јана Колара „О књижевној узајамности међу племенима и наречјима словенског народа“.

И у том спису нађох оно, на шта сам и сам био мислио, али се нијесам умио изразити. Догодило ми се дакле оно што се догађа и многом учењаку, који живи осамљено, па му се у доброј вјери причини, да је учинио ново откриће, а не зна, да је

давно прије њега учинио то већ неко други. Зато сам