Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 171

себи придјенуо изреку Теренцијеву и рекох:: „ЗТауц5 зшт, зјамте шћ! а те анепшт рш!о“, па сам Словена из свакога словенског племена сматрао братом. Већ је у ХУП стољећу један Хрват, Ђуро Крижанић, путујући Ческом, Угарском, Пољском и Русијом, могао да се свагдје с народом споразумијева говорећи хрватски. Он је све те народе прогласио за једну јединствену нацију и био тако први „панслависта“““. Ако ће се осјећање јединства и солидарности назвати панславизмом, немам ништа против, да и мене зову панславистом, али се најодлучније ограђујем против подвале,-да је у панславизму тенденција сјединити све Словене у јединствену државу под руским жезлом. Овим утопијама могао би се бавити само онај, ко не позна хисториски, политички и културни развој појединих грана словенског духа. Од Чеха неће никад моћи бити Руси као ни Нијемци; од Хрвата и Срба исто тако неће бити никада Руси, као ни Мађари, ни Талијани; хисторија је у једном тисућљећу осовила између њих зид као између Нијемаца и Енглеза, или између Талијана и Француза, који су исто у скупинама гране својих стабала. А тај хисториски развојни процес нити се може игнорисати нити повратити, као да га није било. Може руска влада Пољацима наметати руски језик и уреде и школе, — наметаше га сувише и у породични живот, — али тим Пољаке ипак неће моћи претворити у Русе, као што неће моћи успјети ни Мађари, који опонашају то насиље, па би радо помађарили своје Словаке, Малорусе, Србе и Румуне. Античка култура, па хуманистичко и естетско образовање по типу ХУП стољећа штоно сам га усисао кроз све фазе, могло ме је подржавати на становитој душевној љествици развоја и неко вријеме учинити равнодушним према националности, али то осјећање, иако запретано, није могло бити угушено. Чим се дала прилика, навалило је елементарном снагом из досад незапаженога кутића мозга и срца. И више се није дало уништити. Ја сам више од једног људског вијека талијански држављанин, а у. политичком правцу тако потпун талијански па-