Успомене из младости у Хрватској

172 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

триот, каошто су то били Кавур или Гарибалди; али моје словенско народно осјећање у мени је још тако живо, као у вријеме када се је пробудило.

И због тога осјећања тим сам више жалио подређени положај Словена у европском душевном животу. Ја онда још нијесам знао за постојање и књижевниковање генијалног руског критичара Бјељинскога; кад сам, затим, десет година послије, читао његове списе, сложио сам се с његовим идејама и основама, само што је он мислио једино на своје сународњаке Русе, а ја на све Словене. Сматрао сам да је излазак из наше подређености могућ само тако, да примимо све тековине западњачке културе, начином слободним и критичким како то и одговара нашој расној природи и нашем хисториском развоју; да то примимо, прерадимо и преобличимо по нашој етничкој нарави и по нашој културној потреби, па онда дефинитивно усталимо нашу особеност. Што се пак тиче способности за то, нијесам унапријед мислио, да је неоспорно доказана, него да је ваља истом окушати. Покушај може бити и смион, али се не може одбијати. Европа је духовно предалеко напредовала, а да би нам било допуштено, да себи утварамо, да би је икада достигли, ако не претпоставимо културни развој од прије три тисуће година, па да узмемо, као да тога свега нема и да започнемо свој душевни рад с оне тачке гдје су тај посао започели остали европски народи прије три тисуће година. Хорацијева опомена

Моз ехетрјапа отаеса

Мосшитпа уегзаје шапи, уегзаје Фшигпа=) не мора се изродити у бесмислено мајмунисање. Гете је студирао Хомера и Софокла, Шекспира и Волтера, а Пушкин и Мицкијевић студирали су Гетеа и лорда Бајрона, а при том нијесу штетовали у својој оригиналности. Моје одушевљавање за хеленски свијет, за талијанску Обнову, за пјесништво Шекспирово и

#) „Дан и ноћ прегледајте Грчке обрасце“,