Успомене из младости у Хрватској

184 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

странке, коју је потстицала и водила бечка политика. Но како је и она била сумњичена, хтједоше јој Хрвати показати, да су моћнији него што она мисли. Мала Хрватска није била тако удешена, да јој импонира. Друкчије би било, да јој је могла показати и доказати, да су сви Јужни Словени под аустриским и турским господством с Хрватима солидарни и савезници. Ту је понајприје било потребно предобити Србе, који су, иако с Хрватима један народ, источном црквом и многостољетним _културним развојем увијек и свагдје били, осим старе републике Дубровника, раздијељени од католичких Хрвата. И како се није могло очекивати од Хрвата, да ће се одрећи свога хисториског имена и нагнућа западу, произведеног католицизмом, па да би се хтјели назвати Србима, исто се тако није могло тражити ни од Срба, да се одрекну свога имена и да се назову Хрватима. Зато се пошло тражити ново, идеално име, у коме би се могло спојити национално јединство Хрвата и Срба. Мислило се; да је ријешење нађено у називу „Илири“. Већ прије тога је тај наслов био употребљаван за ознаку балканскога полуотока као илирскога полуотока, а у најновије доба употребио га је био и Наполеон, “но то могаше бити географског, али не етнографског значења, каошто је и Аустрија послије наполеонских ратова дала својим војводинама Крањској и Корушкој наслов „Краљевство Илира“. Не да се установити, који је од хрватских родољуба дошао на то несретно име „Илир“, као на збирно име Хрвата, Срба, Словенаца и Бугара. Гај је себи присвајао ову сумњиву славу као какву почасну титулу. Његове новине примише наслов „Илирске Народне Новине“; замијенио је и покрајинско наречје, у ком су дотад биле писане, књижевним језиком старе дубровачке литературе, паје хтио да тако докаже језично јединство између Хрвата и Срба.

Незгода с том апстракцијом заједничког имена, које изван круга загребачких родољуба није нико разумио, замало се осјетила неугодно и кобно. Док су наиме дотада књижевна настојања у Хрватској и