Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕВЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 191

се одбојно, а то држање оснивало се већ на читавом развоју дотадашњег мог образовања. Шровинизам ми је остао цијелога мога живота туђ. Нијесам . имао патриотска осјећања младих хрватских пјесника, да признам, како је и њихова поезија лијепа и добра. У глави и на језику ми бијаху Хомер и Софокло, Шекспир и Гете, па ми се није могло свидјети тепање једне књижевности у првом дјетињству. Те књиге нијесам дакле читао. Ја им нијесам замјерао, што су ме због тога осуђивали. Обично сам говорио: „Створите нешто слично, каошто је „Рукопис Краледворски“, „Пан Тадеуш“, „Евгеније Оњегин“, „Небеска Комедија“, створите, па ћу онда читати ваше књиге. Тај мој захтјев свакако је био неправедан, јер се радило о новорођеној једној књижевности, а један Мицкијевић, један Пушкин, један Красински представљају зрео плод из цвата, док је у Хрватској била тек клица. Кад је мој пријатељ Утјешеновић"') 1842. написао под псеудонимом Огњеслава Острожинског прекрасну пјесму: „Јека од Балкана“, у којој је цртао јаде „Словена "под турским господством“, дирљивим ријечима, и ја сам се том радовао тако искрено, да сам оригинал и свој њемачки превод у прози објавио у аугсбуршкој „АП тетете Хе ипо“. Пјесма је побудила велику пажњу и име Острожинскога, тако рећи, преко ноћи постаде међу свима Словенима гласовито. Своје право име пјесник није смио открити, јер је био управни официр у Војној Граници и јер је домаћа цензура ускратила дозволу његовој пјесми. А када је опет послије неколико година један мој пријатељ, Иван Мажуранић, објелоданио сјајни свој малени епос Смрт Смаил-Аге Ченгијћа у хрватском алманаху „Искра“, па није хтио приредити посебни отисак, сматрао сам својом књижевном дужношћу, да тај спис раширим у два издања, латиницом и ћирилицом. Ове двије пјесме бијаху доиста прави умотвори, којима сам се веселио. Хиљадама читалаца биле су на радост и за уживање. Ја мислим, да се отада у Хрватској није ништа боље написало, премда се књижевност лијепо .