Успомене из младости у Хрватској

192 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

развија а у лингвистици и повијести може да покаже веома добар напредак. -

_ Сви су људи у гробу, који су створили нову „илирску“ књижевност. Њихове личности и честито патриотско настојање ја сам много више цијенио, него њихово писање. Био сам с већином њих спријатељен и ником нијесам тајио то мнијење. Но с Људевитом Гајем нијесам никада био наблизу. Послије мога каснијега повратка у Хрватску међусобно смо се походили. Иако ми особно није био симпатичан, радо сам признавао његову велику заслугу за политички и књижевни препород моје отаџбине. Сад, је ли та идеја никла и његовој или у Коларовој глави, свеједно. Стоји, да се за њу заложио и да ју је остварио колико је било могуће у веома тешким приликама. То је његова трајна слава, коју не могу потамнити ни све његове погрешке карактера.

А

(о

Не знам, до душе, стално, али мислим, да се са свима људима збива у дјетињству и дјечаштву тако, каошто се мени догодило: за социјалне, политичке и економске прилике, у којима живимо, мисли се, да су непромјенљиве чињенице, те зато и не долазимо у искушење, да мислимо је ли то све тако од искона природно и потребно и не би ли могло бити и друкчије. Прије него што сам започео читати аугсбуршку „АПсетејле Хеншпо“ и „Илирске Народне Новине“, дакле прије 1839. живио сам у потпуној рајској безазленој наивности. — Мени се чинило сасвим природно, да мој отац има земље и кућа, да наши поданици морају за нас у седмици радити 3—6 дана бесплатно, да земаљском господину дају деветину од засијаног земљишта и десетину од винограда, што су их они обрађивали. Није ми ни на памет дошло; да испитујем узрок ових прилика. Ја сам живио тако у својим књигама и у том за ме онда отвореном идеалном свијету идеја, да нијесам могао · наћи никакав интерес за најближе, Што сам у Вол-