Успомене из младости у Хрватској

198 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Како нећу да пишем расправу о угарском државном праву, не могу се овдје потање бавити ширим дјелокругом жупанија и хрватским сабором, који је био током времена толико сведен у компетенцији, да је само изабирао и обавјештавао хрватске заступнике, које је слао на угарски заједнички сабор. Напомињем само, да је и ауторитет банов био _по тој тенденцији све више ограничаван. Давно су већ постала легендом она времена, када је један бан Хрватске, гроф Томаш Ердеди протестирао у угарском заједничком сабору против једног закона, који је крњио аутономију Хрватске и кликнуо: „Краљевство краљевству не прописује законе“,55) Да се добију покорни банови почели се именовати у тај великодостојнички чин само генерале, који нијесу знали ни права Хрватске, а исто тако ни државну управу. Када није било бана, сваки је загребачки бискуп био сам по себи намјесник банске части, те је тако предсједавао и у хрватском сабору. Задњи пут је то било године 1845. кад је под предсједништвом бискупа Хаулика, по узору Угарске, одлучено завести хрватски језик у управу, правосуђе и школе и то одмах учинити као „Та! ассотрјн“, јер се предвиђало, да ће бити ускраћена краљева санкција.

Краљевски слободни градови који су добили краљевске повластице дипломом и то као право, што су га имали поједини племићи, а поименце право земљишног посједа, ти кр. слободни градови управљали су собом преко магистрата, што су га сами бирали и били су неовисни од жупаније, у којој им је лежао градски териториј. Њихова колективна особа вриједила је толико, колико и појединога племића. У хрватском сабору имађаше сваки кр. слободни град по један глас, но у заједничком угарском сабору имали су заступници свих 49 угарских и хрватских слободних градова, како сам већ прије рекао, укупно цигли један глас. И то је за угарске уставне прилике толико значајно, да ту не треба коментара. У феудалној држави нијесу дакле градови вриједили ништа. За феудализам као да није било обрта и трговине,