Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 19

причао својима синовима, обичаваше говорити: „Ето, дјецо моја, ту Вам је магарећа кожа, која Вас стоји 150.000 форинти, а мене десет година живота у жучљивости и мрзости“.

И кад је тако Стефан Михајловић против своје воље постао „господин“ — а само су племићи били господа, — хтио је да и својим синовима пружи при“ лику племићског образовања; то јест, да студијом права постану способни за више јавне службе. Изнајприје је намјеравао, да му један од синова постане насљед“ ником у његовој великој трговачкој радњи. Но млада господа већ су зарана показивала више талента за трошење, него за зарађивање, па кад их је у очи одлуке о њиховом даљем школовању упитао који од њих жели, да му у трговачкој радњи буде насљедником, младићи једногласно повикаше: „Ја не, ја не!“ А Стефан Михајловић био је и сувише паметан и разборит човјек, а да не би разабрао, како је наметнуто звање ријетко када сретно. И даље због тога не настојаше око своје накане. Избор звања у оно вријеме племићима је био веома ограничен. Трговина и обрт се потцјењивала и омаловажавала, агрикултура на властитом имању сматрана је тада јединим честитим занимањем једнога племића, откако га тадашње прилике одијелише од судјеловања у јавним пословима. Но племић је морао и као економ да буде упућен у правознанство, да се могне знати бранити и од владе и опет разабирати у замршеним односима земаљске господе и поданика. И сваки је дакле племић студирао право, јер то је била љествица, с које постајаше економ, судац па и — бискуп загребачки, а тај је поред бана имао најчаснији положај у земљи. Млади синови обичавали су да иду у војништво или, а то је рјеђе, међу свећенике. |

Стефан Михајловић посла дакле оба своја сина у Велики Варадин у гимназију, да послије тамо у „академији“ студирају права.'“) Тај студиј права'био је, што се може замислити, примитиван: мало т. зв. природно право, нешто угарског приватног права, нешто

статистике и државнога права, то је било све, што