Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ 85

доста не наслушах његових прича о Наполијуну, кога је обожавао, о рату у Русији и у Њемачкој, о побједама и о поразима, па о смрти великога цара у затвору. А да нас код тих причања не сметају, сјели би у чамац и Јово би завеслао до насред ријеке, гдје је ушће Коране, па натраг, често пута по читав сат. А када дође љето, хтио је Јово да ме учи пливати, те је требало да мајку молим за допуштење. Но добра моја. мати бојала се воде, и остаде неумољива; ако је не послушам, забраниће Јови, да ме воза у чамцу. Тако се збило, да сам се, штоно ријеч родио и одрастао на води, да нијесам никада научио пливати, па сам увијек са завишћу гледао, гдје се сеоска дјеца купају и пливају.

Како ми је пливање било забрањено, хтио сам га надокнадити јахањем. Увијек смо имали пет до "шест коња у стаји, а ја сам коње волио од ране младости. Наш кочијаш Јанкић Влахо био је покрај Јове мој љубимац међу служинчади и мој „повјереник“. Јанкић ме је десет година касније пратио у Берлин, па ћу о њему већ даље моћи приповиједати. Када су наши коњи од кола били у стаји, чешће сам пута преко дана ишао до њих, па би јахао и Јанкић ме је водио наоколо по дворишту. ИМ кад би ме моја мајка видјела на коњу, завикала би од страха и увијек би заповједила Јанкићу да ме смјеста скине с коња. Он би јој онда тумачио, да нема опасности, да је он увијек уза ме. Она би се онда умиривала, тим лакше, што је мој отац као страстано јахач управо хтио, да учим јашити. Послије дугог мољакања успио сам, те ми је за јахање било наручено добро енглеско седло. Премда су моје ноге допирале само коњу до пола трбуха, закратко сам на њему знао тако чврсто сједити, да се и моја мајка престала бојати. Моја страствена нарав не задовољаше се, међутим, да јашем само по дворишту. Ја сам хтио ван, у поље и у шуму, а најрадије у подалеки виноград: Но Јанкић се није усуђивао на то, а јахање по пола сата изван дворишта већ је била

велика милост.