Успомене из младости у Хрватској

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ. У хРВАТСКОЈ ' 99

ни вина, ја се захвалим на благој казни, а био сам увјерен, да ће се врло одана наша служинчад већ побринути, да ми кришом не узмањка ни печења, ни вина. |

Него више од забране да једем за столом, коснула ме се забрана, да не смијем јашити, Послије, кад су прошли дани казне, сваки дан сам мољакао, да ми опет допусти јашити, но отац је био неумољив. На дан сам ишао и по десет пута у коњску стају. Када год би ме опазио мој љубимац ждријебац „Милтон“ — онај, који се онако. са мном поиграо — ре довно би према мени захрзао, а мени би се очи напуниле сузама. Нијесам више могао издржати и замолим, да ми се бар у стаји допусти, да сједнем на „Милтона“. То је мога оца гануло. Опет ми је допустио јахање, али само на заузданим и оседланим коњима. Сад сам био сав сретани једно сам вријеме

слушао очеву наредбу. Но замало, и опет сам јахао без седла. Али узде сам од онога случаја научио цијенити и нијесам их више омаловажавао. Док смо били на догледу дворцу, лако сам касао, но када би измакли четврт сата, е онда се пошло у веселу галопу све мени на највеће весеље. Тако сам радио све, док

нијесам пошао у школу, кад смо се преселили у град.

Оно путовање, које сам обавио у фратарској мантији с матером у Загреб к инсталацији бана Влашића, и она доброћудна баничина шала с мојим хаљинама, омрзоше ми сва путовања, осим оних у Ласињу, у књижницу грофа Јурја Драшковића. То се тако изродило, те сам увијек започео плакати, чим би за сголом започели говорити о каквом путовању. Моја ме је мајка тјешила, да сам већ одложио фратарску хаљину, па да ме сада бар нико неће подругљиво сусретати. Послије многих промишљања буде закључено, да идемо у Загреб, а да ме с тим спријатеље, наручише кројача из Карловца, да ми сашије пово одијело. То се одијело састојало из капута смеђе боје, попут срне, бијелог прслука од пикеа и