Успомене из младости у Хрватској

90 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

Хлача с бијелим и плавим пругама. Кошуље су имале овратнике, који су низ плећа и на рамена падали, а због тога, да моји свијетли дуги увојци не замасте капут. Носио сам уз то високе чизме од необојене, смеђе телеће коже, па онда свијетло-сив клапасти клобук и рукавице зелене маслинасте боје. Кад сам се у великом зрцалу огледао у тако шарену одијелу, наједном ишчезне моја одвратност спрам путовања и ја сам сада био онај, који је нагонио на пут.

У оно доба путовање бијаше велико подузеће, мада је Карловац тек седам миља далеко од За

__ греба. Како је већ био обичај, путовали смо с вла-

ститом кочијом, коњима и служинчади. Кочијаш ношаше дуги ливрејски црни капут са сребрним пуцетима, на којима је био грб, па округли црни шешир. „Пединтер“ бијаше одјевен као хусар, у плаво, боје различка и са сребрним гајтанима, скрлетни чако, исто такав ток за сабљу и челична сабља повлакуша. Док се на блатном и преблатном сеоском путу из Водостаја изашло на прилично у реду одржавану државну цесту, већ су ново лакирана и ново појастучена кочија и коњи били скроз на скроз заблаћени. Ја сам се јадао, да Бе наш улазак у Загреб бити биједна изгледа, али ме је мајка умиривала, да нас неће опазити, јер ће већ бити мрак, када стигнемо у Загреб."') –

И доиста је путовање трајало цијели дан. На по пута у Јаски морадоше се коњи одмарати барем два сата. За то вријеме обједовало се у гостионици. То свратиште било је добро уређено. Пут од Јаске до Загреба трајаше дуље, јер се ишло узбрдо и низбрдо. На међустаници Раков Оток ваљало је коње још једанпут хранити. Доиста смо тек увече приспјели у Загреб. Него вожња кроз град до куће, гдје смо одсјели, умарала је због рђавог плочника више него цијело путовање. -

Обично смо одсједали код једнога стрица мога оца. Стриц Андраш је био поп, рачуновођа загребачкога Каптола и декан колегија пребендарског („Сојјест Ргаеђепдапогшт“). Становао је у предграђу