Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

МИНИСТРИ и чиновници

381

једно дете мање; следствено, ако је остало само једно дете, оно не добија додатак на децу. 410. Чиновнички закон од 1923 дошао јеуслед велике материалне беде чиновништва. У првим данима старе српске државе, чиновништво било је тако добро плаћено, да се сматрало као господска класа. Постепено, оно се све више спуштало на ниво средњих класа. У новој држави, криза средњих класа, која је настала услед послератне скупоће, обухватила је и чиновништво. Закон од 1923 имао је да спречи материално, па с њиме и морално пропадање чиновништва; његов главни задатак био је ново регулисање чиновничких плата. Законодавац се није ограничио на повећање плата; он је њихов систем из основе променио. У старом српском законодавству зпало се само за једну плату, плату звања, која је одговарала садашњој положајној плати. Поред плате звања, закон од 1923 створпо је још и плату спреме, т. зв. основпу плату, разврставајући сва звања на категорије, према школској спреми која се за њих тражи. У исто време, он је створио станарину и додатак на децу. Положајна плата одређује се према важности посла који чиновник врши; основна плата, станарина, додатак иа децу одређују се према потребама чиновниковим, и то основна плата и станарина према његовим личним потребама, које зависе од његовог образовања, а додатак на децу према његовим породичним потребама, које зависе од броја и старости његове деце. Узимајући у обзир, поред важности звања, још и личне и породичне потребе чиновникове, законодавац је хтео да потпуно обезбеди опстанак чиновнику, и то онакав какав одговара оном културном ступњу на коме се он по своме образовању находи. Поред овога, закон од 1923 тежио је да државну службу начини животним позивом за чиновнике, исто онако као што су слободна занимања животни позиви за оне који се њима баве. Ради тога, чиновницпма је дана сталност; отпуштање и пенсионисање чиновнпка по владиној дискреционој моћи, искључено је у начелу; примљен једном у државну службу, чиновник стиче на њу једно право које му само због какве крпвице, на име казне, може бити одузето. Али не само останак у државној служби, него и помицање у њој учпњено је, бар у пзвесној мери, пезавпсним од Владе. Повучена је разлика између повишице плате која се добија аутоматски, на основу година службе, без владинога учешћа, и унапређења на више положаје, које зависи од владпнога нахођења. Баш и ако Влада не би хтела унапредити чиновника, она не би могла спречити његово уздизање на већу плату, које би са годинама службе само собом долазило. При унапређивању чиновника, Влада нема сасвим одрешене руке; она мора водити рачуна о способностима чиновнпка онако како су оне оцењене од стручштх комисија. Влада још увек може