Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

ЛИЧНА СЛОБОДА II ПОЛИТИЧКА ПРАВА

443

за издавање новина с једне стране, цензура с друге. Да ли је уз њих искључена и кауцпја? Кауција се да схватити као јемство за наплату новчаних казни; на тај начин она се не бп везивала за превентивне мере него за репресивне. У Уставотворној Скупштпни, сматрало се да је кауција неоспорно превентпвна мера, и да због тога није потребно помињати је нарочито у Уставу. Правило да превентивне мере нису допуштене, трпи два изузетка. (а) Цензура се може установити за време рата пли мобилизацпје (мобилизација не мора бити општа; довољна је мобилизацпја само једнога дела војне спле, вид. бр. 26). Да ли he цензура бптп војна илп полптичка, зависп од закона којим се установљава (она не може бити установљена уредбом него само законом). (b) Забрана је допуштена у пзвесним случајима које Устав предвпђа. Забрана је превентпвна мера, јер спречава растурање и продају лпста. Као пзузетак од уставнога проплса којим се искључују превентивне мере, забрана је допуштена само у тпм случајима које је Устав изречно предвпдео; законом се не могу додавати никакви другп случајп. По Уставу, забрана новина или сппса допушта се због увреде владаоца илп чланова владалачког дома, због увреде страних државних поглавара, због увреде Народне Скупштпне, због непосредног пли посредног позивања грађана да сплом мењају Устав или земаљске законе, због тешке повреде јавнога морала (порнографпја),због изазивања мржње противу државне целине, као и због пзазивања верског пли племенског раздора. У Уставу није речено која власт врши забрану, алп је речено да власт која буде надлежна за вршење забране, мора у року од двадесет четири сата послати своје решење суду, који, у року друга двадесет четири часа, оснажава пли поништава решење о забрани (ако у томе року суд не донесе решење, забрана се сматра дигнутом). Решење надлежног суда извршно је. 0 забранп решавају две власти; она власт која решава последња мора бптп суд; она власт која решава прва, може, алп не мора бити полиција; остављено је закону о штампи, да ли he вршење забране поверити полицијским органпма ллп каквим органима који постоје при самом суду, на пр. државним одветницима. У Уставу стоји: „Редовни судовп одлучују о накнади штете незавпсно од судске одлуке о поншптењу забране“ (чл. 13, ст. 2). Другим речима, суд који решава о понпштају забране, не решава једновремено и о томе да лп би се и колика накнада штете имала досудити новинама. То је одвојено пптање, које суд не може решавати без нарочите тужбе оних новина које сматрају да су оштећене. Пошто Устав не прописује ншпта нарочито о тој тужби за накнаду штете, то би требало применити опште проппсе члана 18. По тим прописима, оштећене новине имале би да туже државу, а не оне органе који