Учитељ

По

чланом одређује одмор школски који остаје исти, само што се, врло оправдано и умесно, главни школски одмор продужава до 15 Августа. Одмах за тим долазе друга и трећа алинеја у истом чланку, којима се ти одмори 9читељу одузимају; јер се каже: „Ове одредбе (о почетку и свршетку школсе године, и о одмору) не вреде за ученике продужнуих школа, који ће се што се тиче времена учења управљати по нарочитим за њиф издатим министарским птрописимл. За тим долази трећа алинеја : „Четвртак, место којега се могу узети два тре тли после подне у недељи, учитељ је лужан по одредби министра просвете и црквених послова, употребити на рад у тродужној школа.“

Ово је како нам се чини врло јасно. Најпре се, у првој алинеји, говори о почетку и свршетку школске годинеи о одмору у основној школи, а за тим се каже „ове одредбе не вреде за продужне тшколе....“

Свакојако и у продужној школа. нема ко други радити него учитељ, па кад продужна школа не почиње онда кад и редовна основна школа, онда, разуме се, обавезује се учитељ да мора радити и за време одмора. Бар по одредби овога члана излази то, и ми тако разумемо; а ипо редакцији самој друкче се не може разумети. По нашем мишљењу, ако би ово било, да учитељи морају радити и онда кад им је остављено да се од свога тешког рада у редовној школи одмарају, онда би, уверени смо, добит на једној страни била потпуно паралисана губитком на другој страни. Ми сви знамо, да је учитељски посао и сувише тежак. То говоримо и

признајемо свуда и на сваком месту, али то ми сви не можемо да осетимо онолико и онако, колико у ствари јесте; то знају само они, којима је пало у део да наш подмладак васпитавају и да, поред великог једа што га морају трпити и гутати, још и по неколико часова освежавају своја плућа оном пратином, за коју знаду само учитељске груди. И зар још треба бројати стотинама незгода на које сваки учитељ мора, већ по самој природи посла, да наилази и да савлађује. То се све не може избројати, а није баш ни потребно; јер многе од њих знају и они који нису учитељи. Ми сви, тако рећи, сваки дан слушамо и оне, који су са мањом платом од учитеља, како веле: та, волео бих пандур бити, него учити деду! Једно, дакле, што је већ усвојено свуда па и код нас, и признато као потребно да и ученици и наставници имају извесно време одмора, а друго што је свуда призната истина, да је учитељски посао релативно према осталим државним пословима, које врше државни органи, много тежи и заједљивији, ми мислимо да би укидање и једног минута тога одмора било само од штете школи и редовивм послу. Нека нико не мисли, да ми ово говоримо ва то, да би учитељи могли што више пландовати. Не. Ми ово велимо једино

|У интересу школе; јер човек један, који

пуних шест дана ради тако заједљив и тежак посао као што је учитељски; који често има пуне шаке посла и бриге о својим домаћим материјалним незгодама, (јер, хвала богу, та се благодет код свакога учитеља налази) и који поред свега тога мора заједно са клисаром црквеним ући и изаћи из цркве