Учитељ

они задржавају своје дете „код куће“. Кад се овако ради, по себи се разуме, да не може бити онаквот успеха, какав би требао да буде према раду, који учитељ уложи. Ми смо још на једном месту раније напоменулн, да код нас има врло мало родитеља, који потпуно знају колико вреди доброи уредно школовање у основној школи и коликото има уплива на све даље образовање и науку, па и према томе било би штетно и за деду и за школу а и за учитеља оставити само родитиљској увиђавности посећавање школе од стране ученика.

За то налазимо, да су оне казне, које

се 40. чланом овога закона одређују за родитеље, који неуредно шаљу своју децу у школу, врао потребне, и мислимо, да ће се овим уклонити ј една. од осетних сметњи тачном и уредном раду у школи.

Што се тиче сиромашнијих родитеља, који би ове казне јако осећали, кад би се над њима извршивале, ми смо већ раније кавали, да сиромашније ученике треба општина у свему да издржава, (било да ти ученици живе заједнички у школи, или да им се даје издржавање на други начин) и онда су уклоњене све незгоде, због којих би сиромах морао изостајати од школе.

Још би само додали и то, да се ученик основне школе за неуредно посећавање може отпустити из школе, по што направи известан број изостанака, као и ученици у гимназији. Ово би тако исто обавезивало родитеље да боље мотре на своју децу и њихово школовање, као и у гимназији. На послетку при овоме, ми се морамо обазрети малко и на учитеље. Од њих се тражи не само,

треба, него се још итте и успех ито више него „добар“, па да може напредовати. По томе учитељ може бити најбољи, најприљежнији и највреднији у раду, па опет не ће доживити ни леба, сит да једе, ако му се не створе услови, под којима се може успех постићи; а баш први од тих услова јесте уредно долажење ученика на часове. (6 тога је и ова друга казна, коју тражимо оправдана. Учитељ један може се одерати радећи, па опет неће постићи успех који се тражи од њега, ако не. буду ученици уредно долазили на часове, и онда ће се њему бележити „слаб“ успех, и ако је он радио најсавесније свој посао.

Члан 44. одређује, да „у појединим разредима где сваки разред има свога учитеља, број ученика не треба да буде већи од 80; а у разредима пак где један учитељ ради у два или три разреда, број ученика не треба да буде већи 60. и т. д.“

Још у почетку, кад су се почеле. отварати основне школе код нас, учињена је једна прилично велика, омашка, у томе, што се гледало само на то да се што већи број школа отвори, не обзирући се ни мало на спрему наставника, који ће та места попунити. Та погрешка има и данас својих рђавих последица, које се не даду олако поправити. Међу тим они, којису натај начин отварали школе, мислили су да ће тиме подмирити једну велику народну потребу, само ако што већи број школа подигну; они нису ни мало узимали у рачун квалитативни рад школе, у којој ради човек, који није спремљен за то место. Њима је главно било да

да раде у школи онако како и колико | свако место дође до школе, па ма какав