Учитељ

120 _

према богатој и сиротој, тако и према | у колико је више могуће, у њихово рас-

лепој или ружној деци. Јер, вели Видеман, „мала су срца нежна и брзо се

прилагоде, мале су руке окретне и брзо. | селост савладао строгошћу, а другога, · дана био с децом весео, миљато погледају. Тешко ономе ко и |

се пружају на сусрет, мале су очи невине и поверљиве те брзо, благо и у-

једноме досади“

Кад је овака природа дечија, и кад човек као учитељ треба на све ово да пази, да би задобио дечију оданост, ту најмилију појаву у учитељском и школском животу, која је једини извор нове снаге учитељеве за нови труд, и која ублажава горко искуство његово, онда, којом казном и како да осудимо све оне који стварају строга човека у учитељу а ни мало не иду на руку добром пријатељу деци, — Ми их не можемо друкчије да казнимо да дапроуче добро

_ живот школски, па ће увидети како

треба да се понашају према школи, деци у њој и самом учитељу; то је наша жеља.

Сад да пређемо на трећу способност.

Кад је човек у учитељу прави пријатељ деци; т. ј. кад она виде да у њему имају мајке и ода, онда ћеи он слатке плодове свога рада да гледа очима како у њиховом образован у тако и у вуспитању. Но кад поред тога тежи да с децом буде дете онда је свео на природан начин обучавање и потпуно је појмио свој задатак; — јер су деца за све време док су пред учитељем, у добру веселости и невиности: Многи учитељи, непознавањем овога Факта, натерају децу строгом дисциплином на, озбиљност п онда кад је ствар веселе или радосне природе, па се чуде што сва. деца у један мах прену у смех, а не знају да им је дужност да се пренесу,

положење и да га одржавају. Јер ко је | род био једнога дана у школи невесео,

намргођен, права љутица па дечију ве-

расположен нека сам себе запита: шта је успео првог а шта другог дана, и како му је ишло, Но овим не кажемо да је вечно насмејан, него као год што је дечија веселост са срца одатле да је и учитељева, кад ствар захтева. Н. пр. кад први пут почиње с јесени снег да пада, онда су деца весела и радују се тој појави, па зар учитељ да забрани ту веселост ' Не. Он може ту прилику да употреби на објашњење тога појава и биће занимљивије но да је говорио о снегу а без снега или да је одмах заповедго, да ни један ђак не стоји код прозора! Или донесе нову таблицу, перо или др. ствар коју му је отад набавио па износи учитељу и радује се набавци; зар и тад учитељ да не разуме то и да с њиме не подели ту срећу“ Или неко дете богатог оца донесе леп бокор двећа, кога су му с пијаце купили или из баште набрали, своме учитељу а сиромашно донесе гранчицу или пољско цвеће, зар да не захвали и другоме као и првом ђаку% ит. д. Ова. веселост, вољење између једне и друге стране највише васпитава „јер ко децу воле тај их веспитава и учи.“

_Као год што је прека потреба да учитељ одржава дечију веселост, исто је тако нужно и његово одмерено понашање према невиност“ њиховој. Јер, вели Гете, „невиност је не само извор телесне снаге и здравља, расположења, и ведрине која отуда истиче, него је шта више извор сваке моралности. “