Учитељ

и за љубав према отаџбини. Границе васпитања неће се поставити никад. Питање о васпитању то је данас питање живота, или смрти, питање од кога будућност зависи, вели Ренан. И аманет Вашивнгтонов народу кога је он спасао, вели: уваспитавајте народ !«

зе

С тим се сврши ова, весела светковина, и расташе се пријатељи њени с жељом, да здраво дочекају и другу ову светковину дечију.

ж ж Ж

Ово је било у Немачкој, а ја причам Србији.

да што

Је ли за то, што хоћу да и ми радимо ово истор Је ли за то, што хоћу да и ми подижемо оваке Фабрике где ће деца да праве пушке, топове, муницију, војничке аљине, завојни и болничарски прибор, и тако даљер Или најпосле, само за, то, да забаљам читаоце2

Не. Прво, знам да читаоци имају млого важнија посла од просте забаве, а, друго, ми сви видимо да Србија још не може да подигне своје Фабрике ни за велике људе, ни друге, више, своје потребе, но све чека са стране, а камо ли и за ове дечије послове. Она не подиже ни веће раднонице. Ми још не можемо да унесемо у наше школе упознавање са занатима и земљорадњом, а некмоли ћемо бити кадри дасеи уоваким „ситницама“ угдедамо на овај други народ,

Дакле то нећу. Е, онда шта хоћу с овим мојим причањем 2

Хтео сам прво да изнесем један случај те да се види, како се овај свет брине и о најмањим ситницама које се тичу школе и васпитања омладине, и како праЕтички употребљује све, тако, да што више користи извуче а друго, да овом приликом изнесем неке друге ствари, које су за нас од животнога значаја, а које стоје у свези, с овим што сам попричао.

Испричавши цео ток ове светковине, свечаност саму ибеседу поштованога председника, ласкам себи да сам прилично упознао читаоце и са свима ситницама ове забаве и са важношћу и главном тенденцијом њеном у овога народа. Сад ћу да пређем на ово лруго, а то је, на нас и наше прилике.

Нема ни пуних 60 година како смо ми започели своје образовање. Започињући га, започињали смо га с оним ионако, с чим смо и како смо могли. Није чудо, ако су се увукле у њега мане, које није лако избрисати. По нашим школама, ама баш свима, још и данас има по мало механизма и Форме. Нама су још тамне и цељи и средства образовања. У нас се тек почиње да чита реч: настава, а сриче реч: васпитање. Још се мисли да је књига и дељ и средство. Још је млогима, па да не речем свима наставницима наших школа главно оно што казује деци, а оно рад чега му то казују, то се или заборави врло лако, или се није ни знало. Ако ми ово не признамо, па се не размислимо озбиљно, као што и захтева важност народнога образовања, онда ћемо ми још дуго остати онде где смо. Напредак нам лежи само у томе да износимо своје мане и да их поправљамо. И што брже ово чинимо, брже ћемо напредовати; што више чинимо, већи ћемо и напредак утинити. Пред нама су сила божа, питања, која очекују своје мислиоце и раднике, и сваки наставник има отворено поље и пуне шаке посла за рад, да припомогне поправци и општем бољитку.

Нећу да говорим о томе, како се код нас још Ботаника не учи у пољу и башти; ил о томе, како се Зологија учи у школи; а Минералогија из књиге; а фФизика —- најлепши предмет — на сликама и с Формулама; а Кемија на табли; а Геометрија на линијама; а Рачуница, с цифрама а не количинама, и тако даље; јер ми се чини да је у томе учињен почетак за бољитак, и да ћемо скоро до-