Учитељ

148

идеју, начинивши је специјом које друге, опширније идеје, исто тако ствараху се и нови идеографи, тиме што се два или више њих намештаху један уз други па се једним означаваше род (сепиз) а другим специја. Тако је, као што је показао Др. Легге (Геосе), ва удату „жену“ или „супругу“ у старом кинеском језику имало два идеографа, један за жену, а један за метлу, јер по појму Кинеза, оно је била добра кућевница, која непрестаним метењем кућу чисто држи. Тако су у хијероглифској системи, из које се образовало клиновско писме Асираца и Вавилонаца, идеографи „велики“ и „човек“ означавали „Краљ“, који је сматран као особита специја човечијег рода. Појам „отац“ изражаван је живописно, као „онај који гради гњездо“, а појам „тамница“ са „Њућа мрака“.

Али најзад имађаше једна граница за број идеја, које се могаху изразити идеографима. Цивилизација и култура напредоваху, а живописном писму би тешко корачати с новим идејама, које непрестанце ницаху. Па да су и нађена, средства, да се све представе, памћење ве би могло издржали тако грдан терет, и човеку би требало читав живот, да изучи систему писма, која би узела да означи нарочитим цртежима или рупама цртежа толико разних појмова цивилизованога живота. Уз то, цивилизован један нарад долазио је по нужди у додир са својим суседима. До душе, он може покушати да буде са свим изолован, као стари Јегипћани и Џапанци новијег доба, али, околни народи ће га а пре а после мирним путем или у сваком случају ратом нагнати, да серне на њих своју пажњу. Тада

се јавља питање, како да се писмом изразе туђа нмена, која немају смисла, у језику оних, којима ваља та имена записати На то питање има само један одговор, само на један се начин даде решити та тешкоћа. У место да се представљају предмети и идеје, ваљало је покушати место њих представити речи, то јест гласове. Дан, кад је та чињеница севнула у људском уму, био је један од најважнијих дана нашега рода. Онда се могла створити азбука, а с њом скоро безгранична моћ за изражавање мисли и потреба човечанства. Али морало је проћи још времена, док се та могућност остварила. Велика открића — ми смо то споменули не чине се од једанпут; ма како проста изгледала, кад се већ учине, опет се она морају лагацко, корак по корак развијати. Азбуци је претходио силабаријум, т. ј. система знакова, који не означаваху по глас, већ по слог. То је морало доћи. Ми изговарамо наше речи у слоговима, не у писменима, и један слог био је често реч. То је збиља било у трију првих проналазача према, у Кинеза, Јегипћана и акадских становника исконске Халдеје. Многи идејографи које ти народи употребљаваху, не представљаху само идеје, већ и поједине слогове, и очевидно је било, да се њима могло изражавати и једно и друго. У акадском језику реч ђа: Н. пр, значила је „умрети“ и представљана је сликом лешине, али ђај означаваше и «тврђаву“, и тако је исКонски знак лешине метан у слику једне „ограде“, кад је последњом требало означити тврђаву или цитаделу. Како је узет обичај да се знацима, даје Фонетичко значење, које су они,