Учитељ
150
Једна успомена из
Сећање на прошлост, а особито на успомене које минуше у добу младости, често нам, ма и за тренут, олакшавају терет садашњости. Ко се не сећа оних срећних часова које провођаше у школским клупама! Ма да су они често и непријатни, опет нам их младост мили. То је узрок, да се сваки са неком особитом радошћу опомиње и најгрчих слика наивности — свога детињства.
Те слике несу за одбацивање. Неки
пут нам служе у часовима одмора, као наслада своје врсте, а у озбиљном размишљавању могу бити доста веран путевођа у својем васпитачком раду. Нема сумње, да је то добит велика по свакога : био он родитељ или васпитач, па и једно и друго. Свакоме је од ових преко потребно дубоко схватање ечијих потреба и склоности које се рађају под извесним приликама. Васпитач мора се старати да позна све те прилике као и склоности, које су производ прилика.
Обнављање свију успомена из прошлости — немогуће је. Та је немогућност у толико већа, у колико се оне равњају по важности са свакидањим појавама. На против, остају нам у памети само оне уопомене, чији се значај уздиже изнад првашњих. Број је ових последњих од пређашњих много мањи. Али је њихова слика у толико интензивнија, у колико су оне пале у тренутцима када је целокупна радња нашег мозга била искључиво управљена, на њих. Од свега тог зависи и њихова трајност.
шнолског живота.
Ж
Недељом и празником највише се игра, а најмање учи. А коме је опет стало да у тим данима учи „алекције». „Ист. Срба“, «Земљопис», „Знања» и «Катихизис“ и онако су дошле у подгрлац. Место њих, бар такав је „ред“, долазе: „мета“, „Елис“, «хајдуци“, и т. д. Колико је уздахнуло родитеља погледајући на своју «несташну“ дечурлију, која једва чекају да се отресу торбице! Они би увек у таквим приликама са зебњом назирали у будућност своје деце. Али, она је и остајала само — зебња. Што кућа неје могла да постигне љубављу спрам своје деце, то је школа — батином. То је сретство да се одржи тренутни «вапт“. А за даље, — То је у рукама случаја. Школа баца терет на кућу; кућа на школу. Између тих стоји и дањ дањи провала, која ће се само онда испунити, кад се појми ругоба данашњег васпитања дечијег и ехвати моћ споразума између школе и куће.
Понедељник и дан иза празника, 3атиче немирка неспремног. Срећна су деца научила своје „алекције.“ Она су поврх тога сетила се да вечером метну и књигу под главу. А шта би вајдило несташку и да би је метнуо под главу #! Њу треба метнути само онда, — бар тако веле — кад се „алекција“ прочита 8—4 пута. Кад се то учини, и књига преноћи под главом, онда већ, сумњати је, да се неће знати. Тек тада се „алекција“ зна „као вода“ или „оченаш“. То добра деца и чине.
Она чују шта им „налаже“ њихова „еовјест“ — разумела су свој „неписани
закон.“ А од куд ће „неваљаци“ чути