Учитељ

ла

нема ништа близу, што би детлића узнемиравало, он онда обиђе сваку најмању гранчицу. Врло је забавно гледати с каквом усрдношћу и с каквом пажњом детлић ради тај свој посао. Чавек се мора дивити његовој вештини и оноликој издржљивости! — Кад тако обиђе сво дрво и кад се успуже на врх дрвета. онда са свим весело закликти: кли, кли, кли.

а из даљине јави му се какав његов срећни другар исто тако, са: клп, кли, кли! Детлић се мало одмори на врх дрвета, па, онда својим испрекидним летом, прелеће на друго дрво, пи започине свој тешки посао са оном истом усрдношћу као и пре, све тако до заласка сунчева.

Људи детлиће убијају. Ко год прођес пушком кроз шуму он ће прво пуцати на, детлића, јер се он занесе за _војим послом, а и иначе је миран, па га је лако убити. За то детлића сваке године све мање има. Особито је ретко видети црног детлића, или црну жуњу. Али људи греше што убијају детлића. Мало је која тица од штете човеку, више или мање оне су му све од користи, а детлићи долазе међу најкорисније тице за човека. Ми смо видели како детлићи брижљиво купе све оне животињице, које кваре кору лрвету, па и само дрво. Истина детлићи не чине то, за љубав човека и што знају да је то човеку од користи. Они то чине у своју корист -- траже себи храну, али у исти мах, случајно, тиме су човеку од врло вејике користи. Сваки зна, колико се човек мучи да отреби какву своју воћку од гу-

сеница, црви и др.; он мора да измишља, којекакве справе, те да се отараси од овог кијамета! Колико би човека стало; муке кад би имао какав повелики вотњак па би га хтео да спасе од ових не-' пријатеља! А већ не треба ни мислити, да би човек био у стању, да спасе какав забран или гуму. Међутим ми видесмо, како детлићи баш нарочато то радеи како усрдно и приљежно требе дрва од његових непријатеља. Још кад би се пустило да се те тице што више множе, и кал би нам њима биле пуне шуме, онда не би имали онолики сувих дрвета. Даље, кал би ми нарочито те тице чували и мамили их у наше воћњаке, не би нам се воћњаци тако брзо сушили. А да се заиста ове а и све друге тице могу згодним начином примамити и постати прави бранитељи наших воћњака, доказаћу другом приликом.

Детлићи се легу по дупљама. Дупље већином буше сами својим јаким кљуном, и за то бирају дрва која су сува. Снесу по 7 - 8 јаја. Кад се тићи излегу родитељи их врло брижљиво чувају и хране. Ови тићи врло много једу и зато родитељи њихови морају много више да се муче и раде, те да набаве хране својим тићима. Тићи су им с почетка врло ружни, немају перја, него су голи, веома су главати п трбушати Доцније бивају све лепши и после 15 —20 дана излете из гњезда, прави, лепи детлићи.

Узгред још да напоменем, да у пиро| теком округу зову детлиће: Кљуви-дрво

1. ПРЕТХОДНИ САСТАНАК

6. Декембра 1881 год. у Жабари.

На овом састанку дошли су ови учитељи: Јован М. Лазић -— жабарски, Драгутин Кузмановић — ливадички, Петар В. Милетић — Прховеки, Пера Ј. Игњатовић

ракиначки, Мијаило Игњатовић -- влаш-

кодолски, Јелена Тодоровићева — жабарска и Кузман Јовановић — вошановачки.