Учитељ

186

во, него им је свакад повијен и наслоњен на дрво. Кад детлић хоће да се помавне с места на коме је, он још јаче повије реп, ослони се на њега, а и кљуном се одупре о дрво, па тек онда ноге помакне на више. И тако све даље ради. Дакле, детлићу при пузању помажу и реп и кљун. Кад детлић пуже по дрвету, он се тако јако приљуби (3 дрво, да га ни највећи ветар оборити не може. Кљун је у детлића прав, дугачак и јак. Сваки моран мислити, да му је кљун врло јак, кад онолико небројено пута удари њиме о дрво.

Детлић никал далеко не лети. Обично прелеће с дрвета на. дрво. Лет му је ис прекидан, јер не може да развије крила па да њиме трепери по ваздуху и тако да лети, као што чине голубови, ластеин др. него развије крила, полети мало, па онда ох опет склопи И. због тога што склопи крила ок мора да се спусти мало; затим опет развије крила па полети, опет их склопи и опет се спусти, и тако кад би далеко летео, спуштао би се све ниже и ниже и 'напослетку пао би на земљу, Шри летењу његовом производи са крилима овакав звук: клбџ, клбл, кКлбл....

Детлић никад не пада на шибље, него на велико дрвеће; нити живи по пољима, него свакад у шуми. Обечно падне на дну дрвета и одатле почиње свој посао. Најпре обпђе сво стабло тога дрвета. Колико се год пута помакне, толико пута удари кљуном о дрво. Гди је кора здрава, онда се од ударца његовог кљуна чује јасан глас, а где је трула чује се глас потмуо. Но детлић не опажа тодико по јасноћи звука, кољико по ударцу свога кљуна Гди је кора здрава он ту удари кљуном само један пут, а гдиму се кора у чини сумњива, ил је трула, или подлупљева, он се ту задржи по дуже. Сваки је могао видети, како на таким местима детлић све више узмахује главом и све јаче удара кљуном, као год оно ковач кад кује гвожђе па све јаче и јаче удара чекићем. Гди је кора трула, она. одма одпада од удараца његовог кљуна, а где је

подлупљена па се још и стврдла, он ту заврти мало кљуном, као год човек буртијом, а кљун му је јаки ћошкаст, те од тог вртења кора прека. Кад већ прсне кора, он је још неколико пута удари кљуном, и онда зашуште по дрвету комади те суве коре и падају на земљу. Па за што се толико мучио детлић; на штому је све тог Е сад ће он, после толике своје муке у труда, наћи ту нешто врло лепо и слатко за њега! Готово свакад, испод труле пи подлупљене коре налази се сијасет божиј црви, мрави и других бубица, који под том кором живе и то дрво једу — кваре. Кад детлић ту кору. одбије он све те животицице покупи и слатко их поједе Ето око чега се детлић мучио! Дакле глад, потреба хране, тера га да се пуже и да онолико пута удара кљуном! Више пута око свог посла толико се занесе, да му човек може тако близу прићи, колики је домашај руке.

Врло се често дешава да детлић одваливши кору, не нађе под њом ништа. Оне мале животињице, које су под кором биле избушиле себи рупице и завукле се дубоко у дрво или испод коре. Према овоме била би детлићу сва мука у залуд, да није нечега другог, чиме ће детлић тим животињицама доскочити. Детлић има дугачак језик, а особито детлић-жуња чиј је језик дугачак читав педао. Језик је у детлића чакљат. Кад он наиђе на такву рушицу, у коју су се сакрили мрави, црви и др. он завуче тамо свој дугачак језик; оне животињице, које се тамо налазе, неке се прилете за језик и неке се ухвате на језичне чакљице. Детлић чим то опази увуче језик, огрезнут мравима или црвима, у уста и прогута све што је на њему изнео. После опет пружи језик, и опет га увуче и тако све дотле ради, док рупицу сасвим не очисти. Кад то сврши онда се пуже даље.

Казасмо да детлић обично пада на дебло од дрвета. Пошто њега свог обиђен очисти, онда прелази на круну и на гране њене. Шрво обиђе једну грану, па онда другу и т. д. Кад је тихо време и кад