Учитељ

194.

чајност она извесно пада на девет њих. Или је испуњавање те облвезе веома лако 7 Никако не. Од свију обавеза одраслог човека она је понајмучнија. Или свати човек може и сам себе да спреми за родитељске дужности, путем самообразовања % И то не стоји. И сам је предмет тако сложен, да самообравовање у овом случају најмање успеха може имати. Да би се вештина васпитања некључила из наших програма -— за, то не постоји ни један озбиљан разлог. Ваља знаги да је знање истинског метода васпитања деце — знања од прве важности, јер оло доноси собом срећу самих родитеља, и упливите на карактер и живот њиове деце и пајдаљег потомства. У образовању сваког мушкиња и женекина тај би предмет ваљало да буде круна, завршетак. Као зрелост види у спотако што се физичка собности да се производе деца, ве умна зрелост исказује способношћу

да се деца васпитају. Предмет, који |

све предмете,

у себи садржи друге дакле предмет којим треба да се заври васпитане, то је теорија но пр:ктика васпитања.

Пошто се нема та спрема, то је и управљање децом, нарочито морално васпитавање, веома рђаво. Родитељи или никако и не мисле о томе, или о тој ствари имају грубе и несмислене појмове. У већини случајева, и нарочито код матера, све зависи од тренутног расположења: срества за сваки поједини случај бирају се не према убеђењу, да су баш она најкориснија за дечка, већ се јављају просто као резултат осећања које је овладало родитељима и мењају се сваког минута,

|ја сам, или учитељ“

9 Баш на против, од десет људи | према измени тог осећања. Ако роди-

теље не руководе страсти, већ ако се управљају по ма каквим одређеним правилима и методима, онда су ови последњи узети из прошлости, састоје се из детињских успомена, примљени су од дадиља и слугу, дакле створиле су их не напредне идеје времена, већ заблуде века. Говорећи о хасоличком стању у мнењима и начинима породичног управљања, Рих ер вели:

„Кад би се покупила начела, по којима већина отаца васпитива своју децу, и кад би се обнародовала, као распис за морално васпилање, изашло би нешто на форму следећег. — Први час: „чисту моралност треба детету да казујем или : други час: „мешовита моралност, која се може применити према личним прилимама“ ; трећи: „зар ти не видиш, да твој отац ради тако и тако“; чегврти; „Ти си мали а то се пристоји само одраслама“ ; пети: „главна је ствар у томе, да ти напредујеш у свету и да имаш значаја у др-

" жави“ ; шести: „не привремено, већ оно "што је вечно одређује достојанство чо-

веково“ ; седми: „по томе, боље и трпи неправду, али само буди добар“ ; осми: „али, ако те ко нападне, брани себе храбро“ ; девети: „не лармај, мило дете“ ; десети: „дете пе треба да седи тако мирно“ ; једанаести: „ти пре свега, треба у свему да слушаш своје родитеље“; дванаести: „и да сам себе образујеш и васпигаваш“, — На тај начин, мењајући сваког сата своје принципе, | отац прикрива њиову несмисленост и | једностраност. Што се тиче његове жене она не личи на-њу толико, што је код ње још већа збрка. Управо код матере би се нашло безброј разних