Учитељ

220

Нласифинација наука као основа за сваки наставни план.

ОДГОВОЕ БЕТА ЕРЕ ТЕЕЕФУ :

ЈЕДАН ЧЛАНАК У „РАДУ“.

(СВРШЕТАК)

„Пребацаји Х. Спепсера, вели Литре, јаки су али ме нису убедили. Принцип О. Конта истинит је принцип Х. Спенсера, такође. Мора дакле да је противеречност привидна а не стварна, јер опадајућа опасност код Конта значи општост која опада у датом предмету а место ње излазе појединости његове на видик. Философија најпре познаје укупности, велике целине: и над њима она почиње размишљавати. Она најпре изучава појаву еп Њ]ос (с првог погледа), за тим приступа испитивању органа, за овим прелази на ткања а најзад на анатомске елементе. И ово је тип историје наука, иде се од целога деловима, општост која се исиптује опада и то је та објективна општност. Код Спенсера наука полази са испитивања еп Бјос ка испитивању органа, за овим на ткање, за, овим анатомиски стеменал али се у томе испитивању она примиче све више и више ка доктринама општијим; али је овде питање не о томе; доктрина олштности т. ј. субјективне општости. Ту лежи равлика у мединтима. Конт посматра ствар а не доктрине о њој.“

На ово је Спепсер одговорио да управо не разуме шта хоће Литре с овим, али ипак покушава да се објасни. Он вели: Литре има право у томе; одиста има опадајуће општости у самој ствари. Изузев појаве дисолуције које су промене из специјално у опптост, све промепе манријене иду од општег специјалном. То су промене у којима има опадајуће општости и то је напредак ствари. Напредак појмова иде супротно. Испитивање природе открива, све већи оОрој појединости, али у исто време открива нам и ошштости под које потпада та појединост. Узмимо пример Зоологија множећи број специја у описивању, и изучавајући их аотауно, следује опадајућој општости; али у исто време

откривши карактере који сједињују специје у групе она постизава растећу општост. Обе су операције субјективне; и у овом случају, оба реда истина су конкретне, оне изражавају појаве које се фактички јављају.

И тако, ако је питање о опадајућој општости у уредби паука, она може бити само субјективна. Али Литре то не привнаје но вели да је Спенсер побркао ред

"наука са њипом еволуцијом и то: у самој

еволуцији, т. ј. у епоси кад нису пикако (науке) конститујивана са епохом кад већ ТО ЈЕВУ.

Ред, вели Литре, мора бити такав да свака наука зависи од претходеће, а ред копгов испуњава тај услов, он одговара реду ствари који је потчињен, јер се једна ствар не може као што треба изучити док не прође надлежан ред, ред уређен. по падајућој општости.

Тако сад овде имамо читав процес о овој ствари. Оп се завршио тиме, што је Спенсер основао своју класи. наука, где је хтео да заступи и начело узајамности али не и начело истодобног развића наука из ранијих периода. Читалац, који је читао мој чланак у „Раду“ у св. за Новембар на страни 147 могао је видети какав је поредав у тој класификацији. По што сам тамо морао (због самог оног што ми је била циљ да пишем) да обуставим објашњења, то у овој прилици читалац нека саобрави оно са овим што ћу проговорити о његовој класификацији наука.

Речено је у моме чланку да је основа спепеерове класификације ступањ апстраеције: у класи (логике), класи чинилаца (матем., механике, Физике и хемије) и класи производа (астроном., геологије, биологије психологије и социјологије); ступњеви опитности по њему, то је принцип другог реда који служи да се подразделе три